Verovatno je veliki broj nas prvo pročitao priču – ili, u mom slučaju, gledao dečju pozorišnu predstavu – pre nego što smo pogledali crtani “Mala sirena”. Pretvaranje “najmlađe” – jer u Andersenovoj priči ona nema ime – u morsku penu verovatno je jedan od najtužnijih krajeva u istoriji dečje književnosti (osim za nas koji smo čitali bajke Oskara Vajlda), baš kao što je statua Male sirene najtužniji ukras Kopenhagena. Ima u priči nečega arhetipskog, nečega što nas gađa u podsvesno, da ne kažem u limbički sistem, negde mimo korteksa i logički ispravnih operacija; ima ga i u statui.
Sećam se, pre nekoliko godina, kada sam išla da vidim statuu, kukala sam u maniru najgoreg balkanskog turiste, jer ima toliko da se hoda od centra Kopenhagena a mene patike žuljaju, i šta uopšte ima da se vidi, to je samo statua, sve dok je zaista nisam videla i poželela da sednem pored nje i utešim je kao da je živa. Osim što to nije (bilo) moguće; mala sirena je zaleđena u svojoj tuzi.
Andersenova priča se dramatično razlikuje od crtanog uz koji smo odrasli i čiji rimejk u vidu filmskog mjuzikla trenutno gledamo u bioskopima. Pre svega, odvija se u hladnom severnoevropskom kraljevstvu i podvodni svet prati tu nit; nema galeba/blune, šarenih korala ni tropskih ribica. Mala sirena je izuzetno usamljena. Najmlađa je od šest kćerki oca udovca, što – da se ne lažemo – često ne predstavlja sjajan uvod u odrasli život; potrebna je rezilijentnost koju neke od njih samim temperamentom ne poseduju. Kada napune petnaest godina, sirenama je dozvoljeno da izađu na površinu mora, te sirenine sestre idu, jedna po jedna, i pričaju priče o tome kako je gore. One nemaju imena; zovu se prva, druga, treća sestra.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
