Ovo neće biti tekst o pogubnom uticaju video-igara. Takve možete – nažalost – pročitati na mnogim lokacijama na srpskom delu interneta, i kao i svaka moralna panika, neće se zasnivati ni na kakvim podacima. Biće tu onih koji znaju da je dečak igrao igrice, i da je to bio jedan od, ili možda najveći razlog; ekrani mu popili mozak, nije umeo da razlikuje pravu od virtuelne realnosti i tome slično.
Ovo neće biti čak ni odbrana od takvih likova, recimo iznošenjem fakta da nijedna studija nije pokazala da postoji veza između nasilja i konzumiranja nasilnih medija, igre uključiv; naprotiv, psiholozi će reći da deca koja igraju igre često bivaju bolja od dece koja to ne čine. Moglo bi se dodati, kad bi ovo bio takav tekst, da u zemlji u kojoj je nasilje normalizovano samo deca koja i biraju eskapizam ispred svojih svakovrsnih ekrana mogu da se provuku koliko-toliko nevina iz ovog mulja.
Ovo, zapravo, neće biti ni tekst o tome koliko je jedna (vrlo konkretna) video-igra iz naslova ovog teksta dobra, mada ona to stvarno zaslužuje.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
