Ovo neće biti tekst o pogubnom uticaju video-igara. Takve možete – nažalost – pročitati na mnogim lokacijama na srpskom delu interneta, i kao i svaka moralna panika, neće se zasnivati ni na kakvim podacima. Biće tu onih koji znaju da je dečak igrao igrice, i da je to bio jedan od, ili možda najveći razlog; ekrani mu popili mozak, nije umeo da razlikuje pravu od virtuelne realnosti i tome slično.
Ovo neće biti čak ni odbrana od takvih likova, recimo iznošenjem fakta da nijedna studija nije pokazala da postoji veza između nasilja i konzumiranja nasilnih medija, igre uključiv; naprotiv, psiholozi će reći da deca koja igraju igre često bivaju bolja od dece koja to ne čine. Moglo bi se dodati, kad bi ovo bio takav tekst, da u zemlji u kojoj je nasilje normalizovano samo deca koja i biraju eskapizam ispred svojih svakovrsnih ekrana mogu da se provuku koliko-toliko nevina iz ovog mulja.
Ovo, zapravo, neće biti ni tekst o tome koliko je jedna (vrlo konkretna) video-igra iz naslova ovog teksta dobra, mada ona to stvarno zaslužuje.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
