Kako su umrli Pišonja i Žuga

Krajem oktobra akustična verzija Zabranjenog pušenja izvešće unplugged verzije njihovih hitova na koncertu u Beogradu.

O mnogim tim hitovima postoji svedočanstvo u nedavno objavljenoj knjizi “Pamtim to kao da je bilo danas” vođe benda Seje Sexona i Bore Kontića.

U njoj je puno detalja i epizoda iz mirnodopskog, ratnog, pa ponovno mirnodopskog života benda Zabranjeno pušenje. Kako se Sejo od člana benda koji puni najveće jugoslovenske hale sada u ratnom Sarajevu vozi na snimanje “Top liste nadrealista” dok snajper pogađa staklo kombija.

Zabranjeno pušenje je prvi put nastupilo u Beogradu pre puno godina kada je Seji ponuđen i telohranitelj koji nije imao posla pa je poslat kući jer ovaj bend je i u novim državama nasledio onu “jugoslovensku” popularnost. Ovim povodom sam razgovarao sa Sejom Seksonom i ovo je njegova priča nastala iz tog razgovora.

O novom primitivizmu

To je bila prva demonstracija tog jednog projekta, tog jednog koncepta koji smo napravili Elvis J Kurtović i ja. Tog koncepta koji je imao svoj program i svoje članove. Imao je neku svoju istoriju, svoje heroje, izložbe i sve se to dešavalo pre nego što se zapravo išta od toga desilo. Ujedno, bila je to revija naše garderobe na tom koncertu koja je izazvala dosta podsmeha i potcenjivanja iz publike. Izgledali smo kao iz filma “Sjećaš li se Doli Bel”. To je neki period u kojem se zapravo jako malo zna, u kojem su bili ti naši prvi pionirski koncepti koje smo prezentirali našem gradu. Puno više o tome piše u knjizi “Pamtim to kao da je bilo danas” koju smo napisali Boro Kontić i ja i koja je izašla prošle godine.

O Lady DI

I kako je Sejo video princezu Dajanu na odsluženju vojnog roka u JNA

Imao sam čast da tada budem na straži. To se zvalo obalna služba osmatranja i javljanja i to je bilo moje zaduženje u vojsci. Bio sam mornar u JNA, rod mornarica, i svi brodovi koji prolaze pored Bokokotorskog zaliva morali su da se najave našoj osmatračnici, a među njima i taj veliki predivni jedrenjak na čijem pramcu se sunčala Ledi Di, i ja sam kao mladi zagoreli mornar od osamnaest godina gledao to sa osmatračnice.

Ali ne samo da sam, kako bih rekao, imao komunikaciju sa Ledi Di, ja sam i čovek koji je oterao Cvijetina Mijatovića, predsednika Jugoslavije koji je nenajavljen bio tu, čak sam i škljocnuo praznom puškom da oteram, njega i ove koji su bili s njim na pecanju, pa su mi posle toga oficiri natrljali uši. Nenajavljen čamac se pojavio pred našom osmatračnicom a ja izašao u potkošulji.

Nije mi se dalo puno raspravljati, pa sam škljocnuo praznom puškom i rekao: “Aj gubi se odavde da te ne vidim”, i ljudi su brže-bolje povadili one udice. U toj našoj zoni je bilo jako puno ribe i dolazili su tu viđeni političari, međutim ovaj brod sa visokim jugoslovenskim funkcionerom niko nije najavio. Kasnije su mi telefonirali oficiri i rekli: “Jesi li ti normalan, oterao si Cvijetina Mijatovića”, tako da sam ja čovek koji je oterao predsednika države čak i pre nego što su ga kasnije oterali ovi nacionalisti.

O snimanju spota za “Zenicu bluz”

Tamo se ne može uneti oprema, tamo ne možeš uneti ni upaljač, ni pertle, ni ništa, uglavnom sve ti to oduzmu, kao da si pravi zatvorenik kada ulaziš unutra, bez obzira na to što si posetilac. I pomogli su nam zatvorenici koji tamo imaju svoj muzički klub i imaju čak neku svoju dramsku sekciju i tako, svašta ima u tom zatvoru. Tamo sam i najlepše ruže video, jer se zatvorenici bave i vrtlarstvom.

Ti ljudi su mi ostali u lepoj uspomeni, puno su nam pomogli i leteli su oko nas. I baš se izdvojio jedan dečko, jedan harmonikaš koji nam je, ono što se kaže, bio baš naruku. I tako na kraju, kada smo odlazili, kažem jednom čuvaru: “Baš me se dojmio onaj mali što svira harmoniku, puno nam je pomogao, baš mi se čini neki divan čovek.” A čuvar mi odgovori: “Da, da, divan je čovek, ubio je i oca i majku.” I ostao sam zatečen, zadnji čovek na svetu za koga bih mogao pomisliti da je uradio to što je uradio bio je taj mali simpatični harmonikaš u zatvoru Zenica.