Nikako ne verujem u mogućnost da ćemo se svi zaljubiti u klasiku ako nam se neki nasmejani muškarci ili žene uz konstantnu afektaciju obrate superbrzom poznatom melodijom, cerekajući se bez prestanka. Istini za volju, takvi pojedinci će možda uspeti da se prodaju “na tržištu” i zaradiće možda i ozbiljne novce?! Kasnije će se polako raspadati njihova aura i završiće na smetlištu umetnosti. No, da li će oni proizvesti prave fanove umetnosti koji će imati potrebu da slušaju Baha, Bruknera, Malera, Betovena, Vagnera? Hmmm, sumnjam!
Krenimo uvek prvo od sebe. Poprilično jasno se sećam svog definitivnog opredeljenja ka umetnosti, muzici. Nekako su se poklopile dve stvari, jedna je vezana za unutrašnje senzacije a druga za doživljeni koncert.
Sedeo sam na zidiću ispred zgrade. Smrtno zaljubljen u jednu devojčicu iz razreda (ne sećam se koju). Nisam znao šta da radim sa sobom. Nekako mi je bilo bez veze da idem okolo i pričam drugovima o tome, ionako bi mi se svi smejali, još dalja mi je bila pomisao da se poveravam roditeljima, a srce boli, kida se, ne znam šta da radim sa sobom. I tako, popeo sam se do stana, ugledao svoju flautu, rasklopio je i počeo da sviram prvi stav Hendlove sonate g-moll! I u dva minuta sam izlio svu svoju muku, tugu, sve svoje jade i iskušenja, bez razmišljanja, sa čistom emocijom. Pa još jednom, pa još jednom! Zatim sam shvatio da sam mnogo, mnogo bolje, da sam pronašao način da iskažem svoj unutrašnji svet bez reči, kroz sopstveni izraz, iskaz, kroz dah, kroz muziku!
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
