A gde je Amerika?

Roman u nastavcima

5. deo

***

“Ovo baš i nije bezbedno mesto, zar ne?”, pitao je Aleksa Rasa na obodima Njuarka držeći kameru u ruci (izbezumljuje me odluka da se Njujork i Njuark nalaze jedan pored drugog, kao da je umesto Pančeva, pored Beograda – Biograd). Stajali smo na pumpi i točili gorivo, a oko nas su se beskućnici šetali, gurajući kolica, i ležali na kartonima, dok su ih džogeri uredno zaobilazili.

“Pa, mislim – i da i ne. Samo nemoj da budeš nepristojan prema njima, da ih provociraš ili ih gledaš u oči, i niko te neće dirati. Ako te neko nešto pita, odgovoriš ljubazno – ‘žao mi je, nemam ništa, ali srećno’ – i to je to”, odgovorio mu je Ras, ulazeći u kombi i nastavio: “Ali ovo nije ništa u odnosu na to šta će biti kad se približimo Zapadu. Tamo su svuda.”

Tog jutra krenuli smo u Rasovom belom kombiju iz Njujorka, preko Holand tunela, trideset metara pod vodom, ka Čejmbersburgu u Pensilvaniji – da kupimo jugo. Nakon točenja goriva, nastavili smo put kroz saveznu državu Nju Džerzi – dugo sam je već poznavao, tu državu, i dugo sam već znao njen zvuk – od Sopranovog akcenta do Springstinovih pesama.

“Uvek sam zamišljao da je auto-put ovde nekako širi”, rekao sam razočarano Rasu, dok mi je Aki nameštao bubicu za snimanje zvuka. Ras je četrdesetogodišnjak rođen u Kaliforniji, sa iznajmljenim stanom u Astoriji, u delu Njujorka naseljenom našom emigracijom, tako da mu ništa nije strano.

“U stanu iznad mene, pet godina je živeo jedan stariji muškarac iz Srbije ili Bosne”, rekao mi je. “U celoj zgradi bi se osetilo kad kuva ručak. Nedeljom me je zvao da ručam kod njega, a tu se uvek okupljalo sigurno još petoro ljudi, vrlo glasnih. Kad je bio s njima, ništa ih nisam razumeo, ali jednom smo ostali sami, pa mi je rekao da ga nerviraju svi koji dođu iz bivše Jugoslavije – jer očekuju da će sve da im sredi. Onda je samo odjednom umro”, zaključio je.