Jedini pravi supermodeli

Retko koja fotografija je do te mere urezana u kolektivnu svest da je preteško raščivijati gde se završava moda a gde počinje pop kultura – kao što je to slučaj sa kultnim crnobelim prizorom koji je sad već davne 1990. godine ovekovečio Peter Lindbergh. Naomi, Linda, Christy, Cindy i Tatjana, svaka toliko slavna da je navoditi prezime skoro nepristojno – odevene u džins i drapirane crne bodije, skoro bez šminke i sa pomno razbarušenom kosom gledaju nas sa naslovne Voguea najavljujući eru u kojoj ćemo najpoznatijim manekenkama pripisivati natprirodne moći supermodela.

Ova petorka, uz još Claudiju i Helenu, pa potom i Kate, zauvek će redefinisati funkciju modela u ekosistemu slave. Linda će u to vreme poluozbiljno izjavljivati kako ne ustaje iz kreveta za manje od deset hiljada dolara, ali to nije bilo toliko daleko od realnosti. One će u godinama koje dolaze biti sjajnije zvezde od kreatora koji su ih angažovali, i veće face od rok muzičara i holivudskih starova koji će davati sve od sebe da budu u njihovom prisustvu.

Međutim, uprkos fami, ono što je vrsnom fotografu na tom snimanju pošlo za rukom jeste da žene koje su definisale deceniju dočara onakvim kakve jesu, radije nego kao kameleone kakvim smo ih percipirali. Sada, trideset i tri godine kasnije, moćnoj Anni Wintour (i njenom britanskom uredničkom pandanu, a pre svega protežeu i dugogodišnjem saradniku Edwardu Enninfullu) uspelo je da ih u skoro originalnom sastavu okupe za potrebe naslovne septembarskog izdanja modne Biblije, ispred objektiva mlađanog i talentovanog fotografa Rafaela Pavarottija (Tatjana Patitz je nažalost preminula početkom ove godine).