Ja sam jedan od devetsto četrdeset tri hiljade

Rupa je bila 13 ili 14, kad prođeš onu koja je bila kao koš. Za mene je, sve do poslednje, ona bila ubedljivo najteža. Onako mali sam morao baš da zapnem i zveknem gumiranu lopticu na kalemegdanskom mini-golfu kako bi otišla skroz gore, uz ogromnu uzbrdicu. Nagrada je bila to što me ova dvojica više ne bi polu-bodrili, polu-zezali, nego smo mogli zajedno konačno nazad uz stepenište, da završimo svih 18, a zatim da odemo po nekoliko žetona i na “aparate”.

Mini-golfa tamo odavno nema i više nemam pojma koliko je velika zaista bila ta uzbrdica, ali me teši to što znam da su i drugi imali problema baš na tom delu staze na kojoj je, legenda kaže, Moka Slavnić imao najbolji rezultat. To me je malo nerviralo, jer nije bio neko naš, isto kao što me je nerviralo što je “aparat” koji je uvek bio moj prvi izbor, bio prečesto zauzet: Street Fighter II – The World Warrior.