U vozu, koji je u zimsko jutro, tačno u 9.31 iz Ciriha kretao put Lucerna, obratila mi se Hajdi i poželela prijatan boravak u zemlji krava, sireva i čokolade, koju je gospodin Rudolf Lindt doveo do krajnjih granica hedonističkog užitka, mešajući je danima i noćima u svom končeru, dok nije postala toliko glatka i slatka da bi pri dodiru sa jezikom promenila agregatno stanje. Takva vam je i vrhunska muzika – menja agregatno stanje duše. Zbog muzike sam se i uputila u Lucern.
U Lucernu me je dočekao miris Alpa i lagodnog života, ušuškan među srednjovekovne zgrade koje, verovali ili ne, datiraju od pre Boja na Kosovu. Svuda po gradu vijorili su se plakati za festival Le Piano Symphonique na koji sam došla, a koji su pre četiri godine osnovali Numa Bišof Ulman (direktor Festivala i umetnički direktor Lucernskog simfonijskog orkestra) i grad Lucern. Popularnost Festivala, ipak, najviše duguje neprikosnovenoj kraljici klavira Marti Argerič, koja osim imena Festivalu svake godine poklanja i niz koncerata za pamćenje na kojima muzicira sa porodicom i prijateljima.
Sam naziv Le Piano Simfonique inspirisan je (nagađam) Šumanovim Simfonijskim etidama i govori o konceptu festivala – a to su raznovrsne uloge klavira bilo kao solističkog instrumenta koji grmi poput orkestra, ili epizodnog lika u kamernim trenucima, bilo kao primadone u simfonijskim zagrljajima ili poligona za radost, ljubav i eksperiment u dve, četiri, šest ili osam ruku na jednom ili dva klavira. Naziv govori i o želji da se kroz klavir ujedine neobični i nesvakidašnji programi i projekti u kojima je klavir uvek prisutan, ali nikada na isti način.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
