Sve o mojoj terapeutkinji

Svima su nam potrebne nesavršene junakinje, i samo neka ih ima što više; filmovi i serije mogu da imaju i nehotično psihoterapeutsko dejstvo. U psihoterapiji, kada je klijent preplavljen, nekada njega ili nju pitate da zamisle kako bi scena koju vam pričaju izgledala na filmu, ili u seriji. Šta bi mislili o glavnom junaku/junakinji? Šta bi mu rekli da nastavi, a šta da prestane da radi? Kako bi razumeli unutrašnje motive?

Ova pitanja ne postavljaju se tek tako; služe za prizivanje zdravog odraslog, zauzimanje zdrave distance i perspektive. Zato je nama, koje smo postajale devojke i žene dvehiljaditih, značilo da vidimo kako glavnu junakinju sitkoma „Seks i grad“ poprska autobus na ulici (da, svima nam se desilo) ili kada kaže da „nikada neće biti žena koja može da nosi belo a da se ne isfleka“ (većini nas se desilo, takođe).

U doba serije, koju smo uzeli samo za primer, nije se govorilo o psihoterapiji tako glasno kao danas; to je stepenica na koju je tek trebalo da stanemo kao čovečanstvo, i da se zapitamo čemu psihoterapija zapravo služi – ispravljanju ili grljenju naših nesavršenosti?

Igrom slučaja, potpisnica ovih redova je paralelno gledala seriju – i nije bilo mnogo drugog da se gleda – i studirala psihologiju, čitala Bergerovu knjigu „Treći roditelj“ i razmišljala (i učila za ispit) o suptilnostima psihoterapijskog odnosa.

Kasnije, psihoterapijski odnos je postao nešto što se podrazumeva; interesantno je da postoji srazmerno malo studija i istraživanja na temu ovog važnog aspekta onoga što u psihoterapiji zaista „radi“.

Jungijanski analitičari nekada su poredili psihoterapijski proces sa alhemijom – pretvaranjem olova u zlato; nedavno sam videla polemiku na Instagramu o tome da li je psihoterapija umetnost, koliko je merljiva, koliko se stvari dešava ispod površine, neopipljivo a opet značajno. I dalje se pitamo, i deluje da nekada nemamo odgovor; a nekada se baš čini da ga imamo.