Novembar 11. je relativno novi praznik (2012), zamišljen kao obeležavanje Dana primirja u Prvom svetskom ratu. U savremenim narativima, to je najsvetliji i najtragičniji period srpskog naroda. Hajde da se podsetimo kakav nam je bio filmski odnos prema tom periodu.
Tekovine Velikog rata posle vladavine dinastije Karađorđević su postale nejaka i neduga priča koja je posle 1945. gurnuta sa strane a onda i zaboravljena, u novoj zemlji u kojoj je biti mlad važilo za glavnu ideologiju. Stara država i sve što je proisteklo iz nje, proglašavano je za dekadentno i trulo. Retko postoje narodi koji su odbacili sopstvenu kulturu u želji da stvore lažnu istoriju. Narodi koji su u stoleću iza nas promenili desetak država ne mogu da imaju konzistentnu istorijsku građu a kamoli sistematizovanu kulturnu baštinu.
Tokom turbulentnog perioda posle dolaska Josipa Broza na vlast, a i kasnije, filmsko (i umetničko) bavljenje temama Velikog rata je uglavnom bilo subverzivno i politički nekorektno. Međutim u novom milenijumu, i novoj Srbiji, Veliki rat je na filmu dobio intekstuaciju i reviziju koja se prilagodila kako neoliberalizmu, tako i modernoj Sturm und Drang ideologiji.
Novi milenijum je doneo epohu potpunog revizionizma. Za početak u umetnosti i popularnoj kulturi a zatim i u naučnoj grani koja nije podložna velikim promenama ili ponovnim tumačenjima – istoriji. Istorija srpskog filma nije imala priliku da napravi prirodnu reviziju partizanskog žanra (samo sijaset primera između 1988. i 1992: “Vreme čuda” Gorana Paskaljevića (1989), “Gluvi barut” Bahrudina Bata Čengića (1990), “Seks, partijski neprijatelj broj jedan” Dušana Saboa (1990), i “Original falsifikata” Dragana Kresoje (1991) .
U istom kontekstu treba spomenuti “Bal na vodi” (1986) Jovana Joce Aćina i “Deja vu” (1987) Gorana Markovića koji su se kroz sentimentalnost ljubavne priče ili estetizovanu psihozu i horor postulate, bavili skoro poluvekovnim tabuom uništavanja srbijanske građanske klase posle 1945. Indikativan primer je i završetak filma “Kako su me ukrali Nemci” (2011) Miloša Radivojevića u kome razularene partizanske grupe nasumice ubijaju sve što ima veze sa građanskim kao reakcionarni element.
U godini proslave 100 leta od početka Velikog rata, nekoliko uglednih zapadnih istoričara su objavili knjigu u kojoj preispituju povode i uzroke za početak sukoba, postavljajući sumnju kako u učinak Gavrila Principa tako i Kraljevine Srbije u celokupnom ratu pravdajući geopolitičkim turbulencijama i interakcijama velikih i malih zemalja s početka XX veka, stavljajući u kontekst aneksiju Bosne i Hercegovine, balkanske ratove i romantične težnje balkanskih zemalja ka srednjovekovnim granicama (Srbija, Bugarska, Grčka).
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
