Novembar 11. je relativno novi praznik (2012), zamišljen kao obeležavanje Dana primirja u Prvom svetskom ratu. U savremenim narativima, to je najsvetliji i najtragičniji period srpskog naroda. Hajde da se podsetimo kakav nam je bio filmski odnos prema tom periodu.
Tekovine Velikog rata posle vladavine dinastije Karađorđević su postale nejaka i neduga priča koja je posle 1945. gurnuta sa strane a onda i zaboravljena, u novoj zemlji u kojoj je biti mlad važilo za glavnu ideologiju. Stara država i sve što je proisteklo iz nje, proglašavano je za dekadentno i trulo. Retko postoje narodi koji su odbacili sopstvenu kulturu u želji da stvore lažnu istoriju. Narodi koji su u stoleću iza nas promenili desetak država ne mogu da imaju konzistentnu istorijsku građu a kamoli sistematizovanu kulturnu baštinu.
Tokom turbulentnog perioda posle dolaska Josipa Broza na vlast, a i kasnije, filmsko (i umetničko) bavljenje temama Velikog rata je uglavnom bilo subverzivno i politički nekorektno. Međutim u novom milenijumu, i novoj Srbiji, Veliki rat je na filmu dobio intekstuaciju i reviziju koja se prilagodila kako neoliberalizmu, tako i modernoj Sturm und Drang ideologiji.
Novi milenijum je doneo epohu potpunog revizionizma. Za početak u umetnosti i popularnoj kulturi a zatim i u naučnoj grani koja nije podložna velikim promenama ili ponovnim tumačenjima – istoriji. Istorija srpskog filma nije imala priliku da napravi prirodnu reviziju partizanskog žanra (samo sijaset primera između 1988. i 1992: “Vreme čuda” Gorana Paskaljevića (1989), “Gluvi barut” Bahrudina Bata Čengića (1990), “Seks, partijski neprijatelj broj jedan” Dušana Saboa (1990), i “Original falsifikata” Dragana Kresoje (1991) .
U istom kontekstu treba spomenuti “Bal na vodi” (1986) Jovana Joce Aćina i “Deja vu” (1987) Gorana Markovića koji su se kroz sentimentalnost ljubavne priče ili estetizovanu psihozu i horor postulate, bavili skoro poluvekovnim tabuom uništavanja srbijanske građanske klase posle 1945. Indikativan primer je i završetak filma “Kako su me ukrali Nemci” (2011) Miloša Radivojevića u kome razularene partizanske grupe nasumice ubijaju sve što ima veze sa građanskim kao reakcionarni element.
U godini proslave 100 leta od početka Velikog rata, nekoliko uglednih zapadnih istoričara su objavili knjigu u kojoj preispituju povode i uzroke za početak sukoba, postavljajući sumnju kako u učinak Gavrila Principa tako i Kraljevine Srbije u celokupnom ratu pravdajući geopolitičkim turbulencijama i interakcijama velikih i malih zemalja s početka XX veka, stavljajući u kontekst aneksiju Bosne i Hercegovine, balkanske ratove i romantične težnje balkanskih zemalja ka srednjovekovnim granicama (Srbija, Bugarska, Grčka).
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
