Nedavno je u Italijanskom institutu za kulturu otvorena izložba posvećena Pinokiju, pod nazivom Dragi Pinokio: Najpoznatiji lutak na svetu viđen očima italijanskih dizajnera i grafičkih dizajnera. I na samom otvaranju bilo je lepo i dirljivo, jer je ambasador otkrio da je to prva knjiga koju je čitao i on i njegova majka, kao i da njegova majka ima kolekciju od preko dvestapedeset knjiga Pinokija na raznim jezicima sveta. A i ambasador je Toskanac, kao i tvorac Pinokija Karlo Kolodi.

Videla sam da je ambasador Luka Gori iz Firence i setila se svog puta od pre desetak godina, iz Firence baš, u mestašce Kolodi, udaljeno nekih sedamdesetak kilometara. Toskana je kao pesma – cela lepa, i samo će nijanse ili ono što posebno volite, da li priroda i ono specifično drveće u koloni, nežni obronci ili neverovatna arhitektura da prelome šta vam se više dopada. Tu, u blizini je i gradić Pistoija, čuven po cveću, za koji možda i ne bih čula da tu sad ne živi moja drugarica.

Obišla sam grad Luku, gde se jednom godišnje održava i velika i nadaleko čuvena strip konvencija, Prato odakle je pola mojih italijanskih bluza i jakni, valjda u Pratu cvetaju šnajderski pogoni, a Sijena je verovatno jedno od najčudesnijih mesta na kojima sam bila u životu. U Pizu sam otišla ne bih li videla toranj, a ispalo je tako da sam se u kraćoj šetnji odjednom, ne znajući obrela ispred murala Tuttomondo Kita Heringa oslikanoj na jednoj crkvici, pa sam popodne provela pijući proseko u kafiću s pogledom na ovo veličanstveno umetničko delo.