Bivša zemlja se nikada nije raspala

U novoj epizodi podcasta “Rosić i drugovi” gostovao je dr Nele Karajlić čija je nova knjiga, tačnije treći nastavak knjige “Solunska 28”, ovih dana na vrhu najprodavanijih u zemlji. Nekadašnji frontmen Zabranjenog pušenja, zvezda “Top liste nadrealista”, pomerio je dolazak na snimanje za pola sata jer je auto-mehaničar sređivao posledice saobraćajke: prednja osovina, prednji točak…

Ali pomeranje termina bilo je samo pola sata što me je nateralo da pitam da li je iz Koraćice, u kojoj dobar deo godine živi, došao helikopterom. Koraćica je rodno mesto glumca Bate Živojinovića, poznatog po mnogim ulogama pa i onoj Valtera koji brani Sarajevo. Nele Karajlić, čiji se prvi album sa Zabranjenim pušenjem zove “Das ist Walter”, nije ni slutio u vreme snimanja te ploče da će četiri decenije kasnije živeti u rodnom mestu Živojinovića, tj. Valtera.

“Samo život može da ispriča takvu priču. Bilo je nezamislivo da ću živeti van Sarajeva, nisam verovao da ima boljeg mesta u kojem smo stvarali novi primitivizam, Zabranjeno pušenje, ’Top listu nadrealista’… A eto sad me i u Koraćici smatraju svojim. Ali bez obzira na to što tu crkva i škola postoje više od stotinu godina, Bata Živojinović je ipak najveći trejdmark Koraćice.”

“Solunska 28” je dorćolska ulica ali i knjiga sa tri nastavka. Karajlić je tek 1992, kada je sa svojom porodicom došao u Beograd s malo nemačkih maraka i željom da iznajmi stan kao pošteni podstanar, verujući da će rat trajati samo nedelju dana, saznao da ima stanarska prava na deo porodične kuće u Solunskoj ulici.

“U doba Jugoslavije za moje roditelje je imanje nečega bila negativna osobina tako da nikada nismo imali predstavu da tamo negde u Beogradu na Dorćolu imamo prava na neki stambeni prostor. Naravno nismo živeli u njoj ni dana, ali sam zahvaljujući toj adresi dobio dokumente u Srbiji a i tri knjige.”

U novom nastavku “Solunske” govori se pomalo i o alternativnoj istoriji i građanima Jugoslavije koji su spasli zemlju zahvaljujući rokenrolu. To se nije desilo u realnosti, ali Karajlić misli da jeste.

“Naša realnost je ta muzika a ne ta politika. To što je ta politika promenila naše živote ne znači da je promenila ono što nosimo u sebi. Sve ono što je vezano za muziku i popularnu kulturu nama daje za pravo da kažemo da se Jugoslavija nikada nije raspala. Raspala se samo geografija i politika.”

Domaćin podkasta je rekao da to nije jugonostalgija i da nova imena čija je karijera počela u post-YU periodu govore o jedinstvenom prostoru. Pa i Prija je prodala pet Arena u Zagrebu a ne neki austrijski pevač. Karajlić je rekao da je i ta nova muzička industrija naslonjena na nasleđe popularne jugoslovenske kulture. “Naslonila se na jedinstven prostor od Vardara pa do Triglava. Pa i Slovenci ne čekaju Novu godinu u Beču nego u Beogradu.”

Pitali smo Karajlića o fenomenu Dina Merlina koji je krenuo iz istog grada kao i on, ali na početku nije imao regionalni uspeh kakav ima danas. Nele je odgovorio da je Merlin napravio najveći iskorak što pokazuje da smo isti kulturni prostor, ali i u koju stranu se ukus publike pomerio jer nisu Pankrti prodali tri Arene. Jugoslavija funkcioniše van politike i geografije.

“Ne plašim se što će me proglasiti jugonostalgičarem, jer znam da će me proglasiti i četnikom.”

Uz razgovor o politici, kulturi, Jugoslaviji, u podcastu se pričalo o prvim izborima kada su svi kulturnjaci Bosne: Bregović, Kusturica, Karajlić, Džinović, Sidran… podržali reformiste Ante Markovića i izgubili na izborima u Bosni.

“Bilo je fascinantno kako su nas počistili i pokazali da je uloga tri verzije boga mnogo jača od naših 20 miliona prodatih ploča i odgledanih filmova. Samo od 1945. do 1990. bilo je jasno da su zahvaljujući pop kulturi bogovi postali Džimi Hendriks, a Djevica Marija postala Dženis Džoplin. Ali kad se ukinuo komunizam i autokratija koja nam ne da da mislimo, videli smo da su naši bogovi Hendriks mali u odnosu na njihove.”

Karajlić je pričao i o odlasku u Sarajevo koji je digao prašinu i rekao da ne namerava da ide ponovo. Pričao je i o epizodi sa Sejom Sexonom oko autorskih prava na pesme Pušenja. Nije slutio da će do toga doći. Rekao je da je uvek sa Sejom imao “crveni telefon”. I da su se čuli proteklih godina ali nije slutio da će doći do epizode oko prava na izvođenje pesama Pušenja. Sejo je bio čovek sa kojim je odrastao.

Pričao je o dolasku u Srbiju u kojoj je dobio odmah ponude, ali je morao da prihvati svirke po diskotekama jer organizovanje pravog velikog koncerta bi skrenulo pažnju na njega tamo u Sarajevu pa bi to koštalo “njegove” u tom gradu. A bilo je ponuda, pa i od Aleksandra Tijanića da dođe na TV Politiku. Ipak diskoteke sa plejbekom za honorar od 150 maraka bile su opcija.

Pričao je u podcastu i o pozivu Kusturice za “Andergraund”. Odgovorio je: “Naravno, ali me gledaj kao socijalnog slučaja a ne kao umetnika.”

Sa Kusturicom je sarađivao na filmu, operi ali i u No Smoking Orchestra bendu s kojim je svirao sa raznim imenima pa i sa Vanom Morisonom s čijom ekipom su se zamalo potukli u Francuskoj.

Na jednom koncertu se na bini pojavio Maradona. A osećaj kad Dijego ulazi u salu Karajlić opisuje rečima: “Kao da je posebna planeta unela svoju gravitaciju u jedan prostor.”

Od priča koje je pričao Maradona seća se kako je Dijego kao klinac igrao sa ekipom fudbal po mraku i da su po zvuku igrača i lopte znali kako dodati nekome. To je kasnije primenio i kada su se uključili reflektori.

Pričao je Karajlić u podcastu i o aferi “Maršal” i kako ga je samo dve godine spaslo od hapšenja. Na kraju se vratio u Beograd; kako se promenio ovaj grad od kada je prvi put došao u njega kod tetke, i šta mu je rekao Prele.