Navikao sam da pišem nekrologe za filmske i muzičke zvezde. Iako je kroz svaki provejavao „memento mori“, najviše udara kada je u pitanju neko iz generacije, ili još gore kada je u pitanju neko koga znam ili ortak.
Znam da nam je mnogo bliži sudnji čas od nastanka, ali je poredak stvari takav da su oni stariji još uvek mnogo stariji dok smo mi mlađi dovoljno mladi, pogotovo ako nas spaja nešto tako trivijalno a opet preozbiljno kao što je rokenrol.
I onda, kad se sretnemo, svi ličimo na naša najbolja izdanja s kraja devedesetih, pre tridesetog rođendana iako baš i nije tako, međutim poprilično iluzorno je kad imate drugare koji stvaraju neku muziku koju mi sad kao slušamo, pa nam se i dopadne, ali baš nam se dopadne, pa neki od nas imamo privilegiju da to nekako racionalizujemo, sklopimo u neku impresiju i to sve izađe u nekim novinama, pa ti ti drugari kažu, e baš si pogodio suštinu.
Samozvani kritičari imaju tu privilegiju da sude o nečijem delu iz udobnosti stolice bez ikakvih posledica. Ali opet, kada pišeš o drugaru i njegovom bendu, ipak je malo drugačije.
Dejana Gvozdena poznajem nešto malo manje od 35 godina verovatno od kada je sa mojim JNA drugom, Željkom Markušem osnovao Kristale. Tako da sam uz Kristale bio čitav svoj preostali život.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
