Te 1994. Beograd nije bio samo grad – bio je koloplet emocija. Tražili smo utočište unutar zidova svojih domova, gde je treperava slika na televizijskom ekranu postala naš portal u druge svetove. Kao omađijani smo gledali mladalačke probleme likova iz „Nestašnih godina”, suštu suprotnost našoj surovoj stvarnosti s druge strane prozora.
Inflacija i mnoštvo nula na novčanicama, plate koje su nešto vredele samo jedan dan, nestašice osnovnih namirnica, glad i siromaštvo možda su lagano ostajali za nama zahvaljujući Avramovom dinaru. Strah nije. Njega smo rešavali smehom. Citirali smo replike iz „Otvorenih vrata”, raspravljali ko je bolji: Đogani ili Guns N’ Roses, i sve to dok smo pili šarene sokove iz kesica i žvakali „turbo” žvake.
Bila je to poslednja godina Milana Mladenovića i Kurta Kobejna. Debitantska za bend Oasis sa albumom „Definitely Maybe” i godina poslednje turneje grupe Pink Floyd za album „Division Bell” pre nego što su se raspali. Osnovan je „Amazon”, ukinut aparthejd u Južnoj Africi, milion Grka prisustvovalo je sahrani glumice Meline Merkuri, Spilberg je dobio svog prvog Oskara sa filmom „Šindlerova lista”, rodio se Hari Stajls, a kraljica Elizabeta slomila je levi zglob nakon pada sa konja.
Svašta se dešavalo te 1994. ovde i tamo negde. Lepog i ružnog. Veselog i tužnog.
I bila je to značajna godina za filmove i serije.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
