Zabrinut sam. Vrlo sam zabrinut. Kako za sebe, tako i za svet koji ostavljam(o) svojoj deci. Da me je na sve te “uobičajene” misli naterao jedan stendap zvuči kao vic. Ali stvarno je tako bilo.
Nakon gledanja novog specijala pokojnog/neupokojenog komičara Georgea Carlina moja reakcija bila je ista kao u publike koja je pre skoro sto trideset godina imala priliku da pogleda pedesetosekundni film braće Lumier “Ulazak voza u stanicu” – počeo sam da bežim od ekrana u panici! Činjenica da onomad nije “porođen đavo” i da svet posle toga nije otišao u k. (dva svetska rata i onaj hladnoratovski ne znam da li da računam), kao i da se “živ čovek” u statusu bioskopske publike relativno brzo i skoro sasvim navikao da svet na platnu ne preti ovom njegovom (barem ne direktno), nikako me ne smiruje. Jer kao i prepadnute tetke u toj publici ja želim da zavrištim kome stignem – Ovo je nešto drugo! Ovo je nešto drugo!
Što se mene tiče, kraj sveta je stigao. Ako ne ovog objektivnog, onda ovoga koji smo do sada, svako za sebe, poznavali. I činjenica da već jednom nogom gazim po njemu, pre nego što drugom zakoračim u grob, me, nažalost, nimalo ne raduje. Uopšte nisam ushićen što sam svedok “graundbrejking” otkrića, što se svet pred mojim očima menja, i to brže nego što je iko predviđao, što mogu da učestvujem u budućnosti (koju nisam ni sanjao).
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
