Kada se u poslednjem filmu Grete Gervig, onom koji je prethodne godine zaradio najviše, onom koji je prvo bilo jako popularno voleti, a onda ga je bilo još jače popularno ne voleti, u onoj ključnoj sceni, onoj u kojoj se Barbie i pored svega što je videla u stvarnom svetu, i pored svega što je videla njegov impakt na “sve druge svetove”, ipak odluči da postane njegov deo, prvi put čuju reči pesme “What Was I Made For” američke kantautorke Bili Ajliš, zaista je moguće pomisliti da je to to. Da je to, konceptualno, vrhunac njenog stvaralaštva.
Ova (i u tom trenutku) dobitnica Oskara (za Bond film “Nije vreme za umiranje”) napisala je zajedno sa svojim bratom i naravno uz pomoć čuvenog producenta Marka Ronsona, žensku himnu jedne generacije. I to možda ne svoje, već generacije pre nje, one generacije za koju je, čini se (namerno ili nenamerno) najviše i bio pomenuti film.
Ženama one generacije koja je sigurno već nekoliko puta i sebi i svojim bliskim ljudima postavila to pitanje “What Was I Made For?”. I gotovo izvesno nikada nije dobila odgovor na to pitanje. Izmišljala ga je. Ubeđivala sebe da ga ima. Drugi su je ubeđivali da ga ima, ali su je onda treći ipak uveravali u suprotno. I tako ukrug.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
