Proklet bio dan kada sam odlučio da, sem ako slučajno ne saznam, nikada ne čitam o čemu se radi u filmovima koje planiram da pogledam!
To ili ko mi je kriv što nikada nisam čuo za slovenačku novinarku Bronju Žakelj i njen tamošnji bestseler, preveden na nekoliko jezika (pa i naš!). Jer da jesam, znao bih da je u pitanju životna sudbina kojoj želim da aplaudiram i literarna i filmska adaptacija sa kojom ne želim da imam ništa.
Kad sam bio tinejdžer, malo pre raspada Jugoslavije, kružila je priča (hvala ti UDBO?!) da su Slovenci najdepresivniji narod u našoj zemlji, da je tamo najviše samoubistava i da oni, od svih naroda, najviše vole da psuju. Kad smo ostali samo sa Srbijom, ta ista priča prenela se na Mađare, maltene na isti način.
Iako u Sloveniji kasnije nisam boravio naročito mnogo (fin svet), gledajući njihove filmove ipak sam obnovio predrasudu da se evidentno ne radi o „najveselijem narodu na svetu“, kao i da tamo nema smisla ništa reći ako se pre ili kasnije ne zalije nekom masnom psovkom. Ona, baš kao i kod pokojnog pesnika Lukovića, funkcioniše kao „nerada ekspresija najdubljih osećanja“.
No, ostavimo moje amatersko bavljenje etnologijom po strani.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
