Album koji nam se više nikada neće ponoviti

Otkud crkva može da raste sama od sebe?

Milorad Pavić – “Damaskin, priča za kompjuter i šestar”

Pre tačno 30 godina, u vreme kada sam tek otkrivao čarobni svet muzike, i kada se sa Bajage prelazilo na Azru i EKV a kasnije na Mizar i Hazare, u izlogu prodavnice PGP RTS u Nišu video sam novo izdanje koje me je odmah “kupilo”. Da, Niš je nekad imao specijalizovane prodavnice domaćih izdavača, i nakon što su propale robne kuće “Beograd” gde su bile velike prodavnice vinila, kaseta, kompakt diskova i muzičke opreme i instrumenata, ostali smo prepušteni piratima i tim malim ozama gde su mogli još uvek da se nabave originali.

Pored PGP-ove prodavnice koja je bila u samom centru, odmah do hotela “Ambasador”, postojala je i Jugotonova, na kraju današnje pešačke zone u Obrenovićevoj ulici.

Avaj, bila je to (još uvek) ratna 1994, rekordna inflacija od prethodne godine nije bila do kraja ugušena uprkos reformana legendarnog Deda Avrama, dinar je jačao, ali su na ulicama grada, skoro na svakom uglu, stajali sumnjivi tipovi u bugarskim perjanim jaknama i mrmljali “Devize… devize…”.

Pošto sam još sa osamnaest godina počeo da zarađujem rintajući na građevini, tj. na mešalici, gde sam bio raspoređen sistematizacijom nadležnih preduzimača, moji povremeni prihodi bili su isplaćivani u nemačkim markama, tako da sam mogao sebi, s vremena na vreme, da priuštim neko originalno izdanje. Još u srednjoj školi sam se navukao na prog-rok i elektro pop, moji heroji zvali su se Majk Oldfild, Vangelis i Žan Mišel Žar.

Ali bilo je tu i drugih heroja, naših muzičara koji su išli u korak sa svetom i stvarali ništa manje inovativnu i uzbudljivu muziku. Jedan od njih bio je Laza Ristovski, najpoznatiji kao klavijaturista Smaka i Bjelog dugmeta ali takođe i po svojim solo-radovima koji su bili negde na razmeđi klasične muzike, pomenutih Žara i Vangelisa ali sa autentičnim uplivom naše etno muzike.