Prošle nedelje klijentkinja mi se pojavila blago uznemirena. Imala je večernji termin i nije se prijatno osećala dok je dolazila, jer ispred zgrade u kojoj su naše kancelarije nema ljudi. “Nisam ja plašljiva, kao što znaš”, rekla mi je, “ali u poslednje vreme ne volim da se krećem praznim ulicama uveče.”
Strah se uvukao u ljude, pisala sam već o tome. On ne mora da bude stalno prisutan i ne mora da proizlazi iz neposredne opasnosti. Može da se prelije na nas iz izjava političara u medijima, iz nasilnih činova koje gledamo na mrežama ili iz agresivne prakse i atmosfere u kolektivima u kojima radimo.
O psihološki nebezbednom radnom okruženju pričala mi je druga klijentkinja koja radi u osnovnoj školi. Bila je u obustavi zajedno sa više od polovine kolega, ali su pod pritiscima prošle nedelje posustali. Nisu im otvoreno pretili, ali im je jasno stavljeno do znanja da ako nastave, neće samo ostati bez plate nego i bez posla. Sad rade, ali ne komuniciraju sa ostatkom kolektiva. “Mi i oni, podela je toliko očigledna i strašno je neprijatno kad se sretnemo na hodniku”, ispričala mi je. Ali je rekla i sledeće: “Preživljavam do kraja smene, a onda jurim kući. Tamo me čekaju muž i ćerka, tamo je bezbedno. Nikad nisam više cenila vikende nego sad!”
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
