Međunarodni sajam Šešeljevih knjiga

Ante Tomić i Dragoljub Draža Petrović se na sajtu Velike priče dopisuju u novoj kolumni “Jesi li video ovo?”

***

Prijatelju Ante,

Kada si me prošle nedelje u slobodarskoj “Maderi” na bilateralnom susretu vas troje Splićana i nas troje Beograđana, na ručku koji je priredio naš drug i urednik Lalić, kroz zalogaj gurmanske pljeskavice priupitao kad ćemo od naših prepiski da štampamo knjigu, kako je i planirano na početku ovog epohalnog historijskog projekta, elokventno sam slegnuo ramenima kroz zalogaj Karađorđeve šnicle, a Lalić je kroz zalogaj gurmanske objasnio da ništa ne brinemo, da će to biti sledeće godine, negde baš pred Sajam knjiga. Tajming iz snova, dakle, naše je samo da besomučno pišemo, ostalo će da sredi Lalić.

Nećemo biti ni prvi ni jedini koji ćemo narednih godinu dana pisati takozvanu “knjigu za sajam”. Sretao sam decenijama svakakve neshvaćene pisce, novinarke na ivici nervnog sloma, slobodne mislioce, frustrirane pesnike, ponajviše latentne skribomane koji su na pitanje: “Šta radiš?”, odgovarali: “Pišem knjigu za sajam”. To je, kol’ko kapiram, moj Tomiću, kao ono kada treneri tempiraju formu fudbalera da “pokidaju” baš u finalu Lige šampiona a oni izgube sve tri utakmice sa 3:0 još u kvalifikacionoj grupi F, tako neko uzme da piše knjigu bez obzira na ideju i inspiraciju, knjigu kojoj je bitno samo da se pojavi na beogradskom Sajmu knjiga i da onda autor sedi na sajamskom štandu celu sedmicu i potpisuje knjige prijateljima, komšiluku i rodbini, koji su tu po zadatku da ne bi izdavačev štand sa grisinama i smokijem ravnomerno raspoređenim po stolovima zvrjao prazan, kao i da parafira svoju najnoviju zbirku poezije zalutalim posetiocima koji pojma nemaju ko je autor, bitno im je samo da imaju autorov potpis. Jer ko zna, ako jednog dana pesnik postane planetarno popularan, vredeće taj potpisani primerak dva miliona evra na aukciji kod Sotbija.