Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” dopisuju se svakog ponedeljka na Velikim pričama.
***
Dragi Rajko,
Počeću sa krajem tvog pisma i citatom Oza o krivici. Moje životno iskustvo o tom osećanju je sasvim drugačije. Često me je mučio osećaj krivice, po raznim pitanjima, od izbora sopstvene profesije, pa do odnosa sa ljudima.
Kao što sam ti nekoliko puta, mislim, napomenuo, nikada nisam sebi prestao da prebacujem to što se nisam bavio nečim „poštenim“, „običnim“, nego sam izabrao da budem ovo što sam, sada već nepovratno. Ili zbog prilika koje sam propustio da ljudima koji su zli to kažem u lice. A onda mi je moj prijatelj psihoanalitičar potvrdio kako osećanje krivice potiče često od neispoljenog besa. To je mi sada, kada mladi ljudi u mojoj zemlji demonstriraju svoj bes protiv nepravde i neljudskosti, pokazalo koliko se moram osećati krivim što i sam nisam dovoljno besneo po pitanju ovih stvari. Iako se ne može reći da bar nisam lajao. Ali, možda sam imao prilike da uradim nešto konkretno da, čim se ovaj zlotvor pojavio i počeo da nas zlostavlja, pokušam da učestvujem, možda organizujem nešto kao pokret otpora. Opredelio sam se za reči, a sada se osećam krivim što nisam preuzeo nešto konkretno, „direktnu akciju“, što bi rekao Rudi Dučke.
Ovo ime me podseća na drugu stranu pružanja otpora ugnjetavačima, 1977. godine sam sa svojim prvim filmom „Specijalno vaspitanje“ učestvovao na Međunarodnom filmskom festivalu u Manhajmu, Nemačka. Aca Nos, Vuk Babić, njegova supruga Snežana Nikšić (svi su nažalost pokojni) i ja proveli smo u tom gradu nekoliko mučnih dana.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
