Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” dopisuju se svakog ponedeljka na Velikim pričama.
***
Dragi Rajko,
Zamišljam te u bolesničkoj sobi, doduše sa pogledom na more, ali ipak – bolesničkoj. Znači, ne može se nikuda iz nje. Sve zavisi od drugih, uključujući i zadovoljavanje elementarnih potreba. Dolazi ti Ana, ali vreme posete je verovatno ograničeno. Onda ostaješ sam, zagledan u more sve dok se ne smrkne. Možeš čitati, ali bol ti ne dozvoljava da se koncentrišeš, na televiziji su gluposti, ostaje ti jedino da gledaš u tavanicu i razmišljaš. Što i nije tako loše, ako ćemo pošteno.
Bio sam mnogo puta u bolnici, imao nekoliko teških operacija, moje sobe nisu gledale na more već uglavnom na neokrečene plafone ali, pazi sada, ponekad sam se osećao divno?! Bio sam slobodan od odlučivanja, eto zašto. To su činili drugi umesto mene. Ja sam ležao i poslušno izvršavao njihova naređenja, nisam se pitao ni o čemu. Pojam volje bio mi je ukinut.
To se najbolje može objasniti profesijom koju i ti i ja obavljamo. Ona je sastavljena od niza odluka: koja priča, ko piše scenario, kom producentu to ponuditi, kako sastaviti ekipu, ko je u glumačkoj podeli, na kom objektu se nešto dešava, iz kog ugla šta snimiti, kojim objektivom, da li se nešto odigrava brže ili sporije, da li nešto treba izgovoriti tiše ili glasnije, i sve tako, u nedogled ti se postavljaju pitanja na koja moraš imati trenutne odgovore.
Ponekad je to neizdrživo. Znam nekoliko slučajeva reditelja koji su u poslednji čas odustajali od već spakovanih produkcija. Ili onih koji nikako nisu mogli završiti već snimljeni film, kombinujući montažne varijante unedogled. Bojali su se svojih konačnih odluka. I sam sam nekoliko puta odustao od projekata koji su bili spremni za trku, nesiguran u njihovu vrednost. Godinama sam u podrumu čuvao jedan tekst (nisu postojali računari pa je bio otipkan na pisaćoj mašini), pa kada sam se rešio da ga ponovo izvučem na svetlost dana, pomislivši da možda nije tako loš, utvrdio sam kako ga je uništila podrumska vlaga i memla. Nestao je.
Zato mislim da sve vrste azila, kao što su bolnice, ludnice, zatvori, kasarne i škole, u kojima postoji neko drugi ko rešava stvari umesto tebe i nisu tako loše rešenje. S vremena na vreme, naravno. Kao predah od proklete odgovornosti, dok ne smogneš snage da stvari ponovo uzmeš u svoje ruke i kreneš sve od početka.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
