Moja zemlja je pornić

Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” pisaće svakog ponedeljka o ljudima koji su uticali na njih, o filmovima, o Pragu, o Beogradu i Zagrebu, o Trstu i Los Anđelesu, o kulturi, o nama…

***

Dragi Rajko,

Lepo je što si setio našeg zajedničkog rada „L. V. Kulešov”, koji smo kao studenti napravili na ukradenoj filmskoj traci, prikazali ga na anarhoidnom filmskom festivalu GEFF u Zagrebu 1969. i tom prilikom, shodno festivalskoj temi te godine koja je glasila SEX, primili iz ruku člana žirija, oskarovca Dušana Vukotića statuu FALUSA, kao jednu od pet ravnopravnih nagrada. Bili smo jako ponosni na taj relativno opsceni predmet i predavali ga jedan drugome na jednogodišnje čuvanje, čak i onda kada si otišao u Ameriku.

Jedino se u tvom poslednjem pismu ne slažem sa kvalifikacijom našeg filma kao pornića. Pre bih rekao erotski eksperimentalni rad ili nešto tako. Mislim da u njemu nema ni trunke pornografije, već samo mladalačkog zezanja na temu montažnih pravila koja je zabeležio stari sovjetski teoretičar Kulešov a koja su bila prilagođena zadatoj temi.

Jedinu žensku ulogu u toj igrariji je odglumila studentkinja glume koja je bila, koliko se sećam, udata za našeg sunarodnika, studenta kamere, i koja se nekoliko godina kasnije, to sam nažalost saznao kasno, jednoga dana zaletela i skočila kroz prozor.

Zašto mislim da naše delo nema nijedan atribut pornografije? Iz prostog razloga što već duže vreme živim u zemlji koja je uređena po uzoru na pornić. Više se ne radi samo o razorenoj državi već o uništenom društvu koje, međutim, nije nestalo, isparilo, nego je poprimilo, u novijoj istoriji nepoznato ustrojstvo.

Glavna odlika novog društvenog uređenja u kome živim su sistem vrednosti i odnosi tipični za pomenuti žanr. Ne radi se, dakle, samo o onome što uobičajeno podrazumevamo pod tim nazivom, već je reč o nečem sveobuhvatnijem, o osnovnom principu. Mi živimo u pornokratiji.