Šta je Crnjanski napisao o Gavrilu

Svi tekstovi iz trodelnog feljtona Dejana Stojiljkovića biće dostupni OVDE.

***

Naš veliki pesnik Miloš Crnjanski napisaće, nadahnut vidovdanskim događajima u Sarajevu, pesmu posvećenu Gavrilu Principu i njegovim kolegama iz “Mlade Bosne”. Objašnjavajući kasnije svoje porive i nadahnuće, on će se na nju ali i na ceo događaj osvrnuti u jednom autopoetičkom tekstu i vrlo je zanimljivo čitati, više od veka kasnije, ovaj njegov uvid koji u sebi ima mnogo više od književne reminiscencije:

“Političkom akcijom naših studenata u Beču, tada, upravljalo je studentsko udruženje Zora. Prema uputstvima, ne iz Beograda, ni Zagreba, nego iz Praga.

Uglavnom, prema idejama Masarika.

Od nas se tražilo samo toliko: da učestvujemo u demonstracijama, i tražimo otvaranje jednog univerziteta za Slovence, u Trstu. Pri tim demonstracijama dolazilo je i do tuča. Dugački Birimac i ja izlazili smo katkad, zbog toga, sa štapom ispod kaputa, a otmena Frau von Thiess mi je zašivala jastuče ispod šešira, iz lako shvatljivih razloga.”

Crnjanski dalje govori o atmosferi neposredno pred atentat i tu možemo da vidimo da, iako se slutilo da idu veliki događaji, niko nije znao tačno šta, kad ili kako.

“Da neko sprema atentat u Sarajevu, o tom nismo imali pojma.

Za Vidovdan, udruženje je bilo spremilo veliki, patriotski zbor Srba, Hrvata i Slovenaca, u prostorijama Štatparka. Uveče je trebalo da bude bal, na koji su bili pozvali i srbijanskog poslanika. Zbor je održan pre podne, ali taj bal se neće moći održati nikada.

Meni su bili dodelili patriotsku, i tešku, dužnost da na prve zvuke umilnog bečkog valsa, počnem da okrećem oko sebe ženu srbijanskog poslanika i ja sam se zato, dok je u Sarajevu siromah Princip ispružio svoju ruku, koja nije zadrhtala, bavio peglanjem svog fraka.

U velikim, istorijskim, trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita.

Vest da je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik, stigla je do nas, tog sunčanog dana u Beču — koji je osvanuo bez i jednog oblačka — posle ručka. Stigla je u našu kafanu (Caffé ’Meinl’), u blizini tornja Sv. Stefana, za vreme partije bilijara.

Zanimljivo je da nam je ta vest saopštena, isprva, tako, kao da su u Sarajevu ubili srbijanskog prestolonaslednika. Kelneri su je tako dobili. Tako im je rekao naš prota, preko telefona. Protivno onome što se danas misli, ta vest nije izazvala nikakvu konsternaciju, ni među nama, ni Bečlijama, i muzika je u Beču do večeri svirala. Tek se dockan neko setio da je ućutka. Epoha valseva bila je završena.

Konsternaciju su, među Bečlijama, izazvali tek mrtvački sanduci prestolonaslednika i njegove žene, grofice Kotek (koju je Princip ubio nehotice, gađajući guvernera Bosne, generala Poćoreka).

Sva je stanica bila zavijena u crno.

A lokomotiva je stigla sa crvenim očima.

Sanduk Erchercoga bio je mnogo veći i sa mnogo više venaca nego sanduk njegove žene, koja je bila samo obična grofica. U Austriji nije bilo jednakosti ni na dvorovima, ni među mrtvima, a sve je, i mrtvački sanduci, mereno španskim ceremonijalom Habsburga. U ušima, katkad, u snu, ja i sad još čujem šum koraka austrijskih generala, sa tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi, a šeširi bili su nakićeni zelenim perjem iz repova petlova. Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala.

Sanduk Franca Ferdinanda bio je pokriven zastavom Habsburga, žutom, sa dvoglavim crnim orlom, starim oko hiljadu godina.

Sin jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bio ga je skinuo sa neba, revolverskim pucnjima.

Atentator je imao čudno ime.

Sastavljeno od imena princa i arhangela.

Evropa i sad još slavi ubice atinskog tiranina, Pizistrata, Harmodija i Aristogejtona, u svojim školskim udžbenicima (ad usum delphini). Slavi i senatore Rima koji su ubili Julija Cezara. Međutim, za atentatora Sarajeva, nije imala dobre reči nikada. Pa i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očarano tim svojim podanicima. Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora.

Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina — provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Međutim, atentator nam je govorio, jasno, i sa one strane groba.

Kao što je poznato, atentator je držan u tamnici Terezijenštata i tamo mu je, tobože zbog tuberkuloze kostiju, lagano amputirana desna ruka.

Između tih, užasnih, časova, ispitivali su ga o motivima njegovog atentata. Postoji o tome dnevnik jednog lekara.

Princip je, prirodno, priznavao da je želeo ujedinjenje Bosne i Srbije, ali je otvoreno priznavao i to da je to bio samo korak ka daljem cilju atentatora i njihovih drugova.

Taj cilj je bio revolucija.

’Svi smo mi bili bakunjinovci’, bile su reči Principa.

Ni posle rata, Princip, u nas, nije bio omiljena tema.

Njegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina. Buržoazija nije odobravala akt Principa. Pri kraju rata, svi su u nas govorili samo o potrebi podizanja jednog velelepnog Kosovskog hrama prema nacrtu Meštrovića.”

Da ne znamo Crnjanskog, pomislili bismo da je ovo pisao neki socijalista, naročito je zanimljiv ovaj osvrt na buržoaziju koja nije odobravala atentat a prema kojoj Crnjanski, očigledno, gaji ozbiljan prezir. Čitajući ovaj tekst, stiče se utisak da veliki srpski pisac vidi događaje u Sarajevu i kao neku vrstu revolucije, socijalne pobune i klasnog rata između sirotinje i bogataša, proletera i buržoazije.

Nije samo Miloš Crnjanski bio impresioniran Principovim patriotskim delom i žrtvom ali on je kao retko ko opisao atmosferu nakon atentata dok su njegove opaske vezane za političku situaciju i događaje koji su prethodili samom atentatu veoma precizne i oštroumne. Crnjanski, dakle, iznosi veliku sumnju u to da je u atentat umešana “Crna ruka” i pukovnik Apis.

To je jedan od aspekata čitavog događaja koji je stalno bio pod lupom javnosti, istoričara i (para)političkih diletanata. Međutim, zanimljivo je kako celu stvar vide zapadnjaci, naročito oni nepristrasni kao što je profesor Maks Hejstings koji je u svom kapitalnom delu o Prvom svetskom ratu “Katastrofa – Evropa ide u rat” zapisao sledeće:

“Zavera protiv nadvojvode bila je besmisleno amaterska, a uspela je samo zato što austrijske vlasti nisu sprovele ni najosnovnije mere bezbednosti u neprijateljskoj sredini. Ovo pak nameće pitanje: da li je atentat zaista bio plod napora pukovnika Apisa, sklonog zaverama, ili samo gotovo nehajni zamah anarhista na habzburšku vladavinu? Nema pouzdanog odgovora, ali istražni sudija sarajevskog okruga Leo Pfefer, kada je prvi put video Principa, pomislio je da je ’teško zamisliti da je tako krhka osoba mogla da počini tako ozbiljno zlodelo’. Mladi atentator se trudio da objasni da nije nameravao da ubije vojvotkinju, nego samo nadvojvodu: ’Metak ne leti tamo gde čovek želi.’ Zapravo je zapanjujuće da je Princip čak i iz velike blizine uspeo da ubije dvoje ljudi – rane iz pištolja često nisu smrtonosne.”

Spontan ili ne, dobro ili loše organizovan, bio je to, o koncu, uspešan revolucionaran akt usmeren protiv tiranije, ali pošto je tumačenje istorijskih događaja podložno ideološkim i inim uticajima, za neke druge, naročito one koji i dan-danas oplakuju pokojnu Austrougarsku carevinu, Princip je i dalje “maloletni ubica” i “terorista”. Pa sa tim u vezi, ironični komentar koji je jednom prilikom dao naš proslavljeni režiser Emir Kusturica dobija na još većoj težini:

“Atentat na Kenedija naziva se atentat na Kenedija, a ovo – sarajevski. Nikada mi to neće biti jasno. Ponosni smo na svoju istoriju, imali smo državu 1912. godine… A danas u BiH želimo da postignemo onaj minimum da je Gavrilo Princip neko oko koga možemo da se dogovorimo. Safet Isović je nekada o Principu pevao kao o junaku a danas ga pod pritiskom tretiraju kao teroristu.”

Drugi “argument” što domaćih, što stranih tumača atentata jeste da je on direktni uzrok Prvog svetskog rata, što su demantovali mnogi ugledni svetski istoričari, evo šta na tu temu ima da kaže ser Maks Hejstings:

“Atentat na austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda nije bio autentičan ’uzrok’ Prvog svetskog rata, nego je zloupotrebljen kao opravdanje za već planiran sukob. Sitna je istorijska ironija što je golobradi atentator ubio čoveka koji bi jedini među vođama habzburške Evrope verovatno upotrebio sav svoj uticaj da spreči katastrofu. No događaji tog burnog dana u Sarajevu toliko uzbuđuju maštu potomstva da se svaki hroničar 1914. godine mora njima pozabaviti.”