Rivalstvo koje je stvorilo američku imperiju

Godina je 1950, mesec septembar. Mesto dešavanja je Univerzitet Harvard. Posle završenih osnovnih i master studija na Univerzitetu Mekgil (McGill University) u Montrealu (Kanada), dvadesetdvogodišnji Zbignjev Bžežinski je, „sa jednim koferom u ruci i 20 dolara u džepu“, pristigao u Boston kako bi započeo doktorske studije na jednom od vodećih američkih univerziteta.

Bilo je to u vreme kad se Hladni rat nepovratno zahuktavao, jer svega tri meseca pre toga, počinje sukob u Koreji koji je bio onaj pravi i istinski katalizator neprijateljstva između dve tada vodeće supersile, Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. Bžežinski je u potrazi za mentorom i pokušava da odluči „kom će se privoleti carstvu“, „da l’ Eliotovom, da l’ Fridrihovom“.

Dva vodeća autoriteta na harvardskom departmanu državne uprave su Vilijam Jendel Eliot, osebujni konsultant vašingtonskih administracija i legendarni profesor tog prestižnog univerziteta, i Karl Fridrih, naturalizovani Amerikanac nemačkog porekla koji se bavi političkim sistemima, naročito onim totalitarnim, kao i načinima na koje se vlast putem konstitucionalizma može ograničiti i kontrolisati.

Da bi odlučio s kim će sarađivati na potencijalnoj doktorskoj tezi, Bžežinski naravno mora da prisustvuje uvodnim predavanjima. Pošto Eliot uvek nekud žuri jer ga čekaju neodložni državni poslovi, osnovne informacije o predmetu i šta je potrebna literatura saopštiće njegov asistent. Kako u zanimljivoj biografiji Zbignjeva Bžežinskog, a koja je prošle godine ugledala svetlo dana, prenosi kolumnista „Fajnenšel tajmsa“ Edvard Lus, taj „mlađahni i nekako okruglasti“ tip sa snažnim nemačkim akcentom, bio je u stvari Henri Kisindžer.

„Zbigu“ se nije svideo ni način na koji je literatura predstavljena a ni preterano oslanjanje na razne nemačke filozofe na koje se Kisindžer pozivao. Štaviše, nije imao strpljenja ni da odsluša sve to do kraja, pa je u jednom trenutku „nepristojno ustao i otišao“ s predavanja. Sve ovo će ga udaljiti od Eliota i svrstati u Fridrihov tabor.

Bio je ovo, po Lusovim rečima, prvi susret dvojice najvažnijih američkih intelektualaca koji su se dokopali najviših ešelona vlasti u vreme Hladnog rata. Neki će kasnije u ovome videti i prve znake rivalstva ova dva „blistava uma“, mada to tada svakako nije bio slučaj jer su se i jedan i drugi još nalazili u raljama duboke anonimnosti.

Kisindžer je pet godina stariji od Bžežinskog i već je pomalo bio čuven na Harvardu po obimu svog diplomskog rada koji je sa skoro 400 strana bio bez premca u istoriji tog univerziteta. To mu je, pored velikog znanja, ogromne radne etike i neverovatno razvijenog talenta da se dopadne ljudima (naročito nadređenima), omogućilo da postane najbliži saradnik profesora Eliota koji će mu vrlo brzo poveriti da operativno vodi čuveni Harvardski međunarodni seminar.

Osmišljen tako da grupa odabranih polaznika iz stranih država provede šest nedelja na Harvardu i oseti sve prednosti američkog načina života u odnosu na njihove hladnoratovske suparnike, seminar je bio prva prava odskočna daska u njegovoj karijeri. Naime, od 1952. do 1969. godine kroz seminar su prošli mnogi važni ljudi od kojih će neki kasnije postati predsednici i premijeri država i ugledni javni i kulturni radnici. Te veze kao i novootkriveni talenat za rad sa ljudima, Kisindžer će vrlo vešto umeti da koristi u godinama i decenijama koje dolaze.

Bžežinski je, sa druge strane, tek trebalo da se dokazuje ali je bilo sasvim jasno da poseduje nesporan naučni talenat koji je bio suviše veliki da bi se ignorisao. Govorio je (uz poljski, engleski, francuski i nemački) i ruski, što je bilo posebno važno jer je bavljenje Sovjetskim Savezom i Istočnom Evropom sve više postajalo nasušna potreba američkih vlasti. Takođe, za razliku od većine tadašnjih mejnstrim sovjetologa, Bžežinski je verovao da je Sovjetski Savez pomalo tigar od papira i da će nacionalizam kao „Ahilova peta“ komunizma biti taj činilac sa kojim „crvena imperija“ neće uspeti da se izbori.

To njegovo neskriveno antisovjetsko i kasnije antirusko ponašanje neće ostati neprimećeno na suprotnoj strani „gvozdene zavese“, pa će, kako prenosi Lus, Nikolaj Patrušev, jedan od najbližih saradnika ruskog predsednika Vladimira Putina i dugogodišnji prvi „bezbednjak“ Rusije, mnogo decenija kasnije izjaviti kako su Sovjetski Savez u „zajednički organizovanoj zaveri“ srušili Zbignjev Bžežinski i CIA a sve u cilju „slabljenja ruske ekonomije“.