Drugi deo feljtona “Ćerka kralja Petra” , baziran na knjizi “Jelena Karađorđević (memoari ćerke kralja Petra) – Poslednji svedok” (izdavač: Vukotić media).
Sve objavljene nastavke feljtona o svedočanstvu Jelena Karađorđević, ćerke kralja Petra i jedine pripadnice carske porodice Romanov koja je preživela internaciju na Uralu posle Oktobarske revolucije – čitajte OVDE.
***
Kraj januara 1917. godine. Svi smo bili u vlasti uznemiravajućih osećanja koja su nas pritiskala. Osećao se porast revolucionarnih raspoloženja, svuda su se ispoljavali simptomi ove groznice. U tom trenutku dobila sam pismo od druge careve kćeri, velike kneginje Tatjane.
U Sankt Peterburgu je osnovan komitet za pomoć izbeglicama iz Srbije koje su spasavajući se od osvajača dolazile u Rusiju preko Rumunije. Pošto je bila počasni predsednik ovog komiteta Tatjana mi je naložila da lično odem u Jelisavetgrad, gde su osim mnogobrojne grupe izbeglica bile smeštene dve dobrovoljačke srpske divizije, čiji je veći deo do prelaska na stranu Rusije služio u sastavu austro-ugarske vojske.
Sa svoje dvoje dece sam živela u Pavlovsku, na ogromnom imanju koje je moj muž nasledio posle smrti svog oca, velikog kneza Konstantina Konstantinoviča dve godine pre toga. U susedstvu s nama u Carskom Selu je živela carska porodica. Naš dvorac koji je Katarina II podigla u klasičnom stilu bio je veoma lep. Moj muž, konjički kapetan telesne garde konjičkog puka Njenog veličanstva bio je carev fligel-ađutant i od početka rata se nalazio na istočno-pruskom frontu.
Poslednji susret s carem
Tri-četiri dana posle mog povratka u Pavlovsk saznala sam da se car upravo vratio iz svog Glavnog štaba, koji se nalazio u Mogiljovu, na 250 km od Sankt Peterburga. Naslednik Aleksej i careva najstarija kćerka Olga su se teško razboleli i lekari su samo širili ruke ne znajući šta da rade.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
