Kao što je to često bio slučaj, naročito tih meseci, Adolfa Hitlera je jednog prolećnog popodneva 1941. godine preplavio neobuzdani talas euforije i uzbuđenja. Dok je sa najbližim saradnicima provodio vreme u svojoj rezidenciji na Alpima, stigla je vest da su nemačke podmornice u Atlantiku presekle još jedan konvoj Ruzveltove vojne pomoći Čerčilu, čime su ostrvske snage ponovo ostale bespomoćne i vojno onesposobljene.
Sve se tada odvijalo po planu: najveća pretnja sa zapada, Velika Britanija, konačno je dotučena. Nešto ranije Francuzima je u vagonu u Kompijenjskoj šumi servirana osveta na koju su Nemci čekali 22 godine. Poljska je odavno razorena i rastrzana između dvojice diktatora. Oko Belgije i Holandije nije bilo mnogo muka, oko Čehoslovačke još manje. U narednim nedeljama će Vermaht zakoračiti i na jugoslovensko tle, čime će jugoistočno evropsko poluostrvo u potpunosti potpasti pod okupaciju nacističke Nemačke.
Radost na Firerovom licu, međutim, nije dugo potrajala. Bilo je potrebno što pre utvrditi sledeće korake. Američki „Zakon o zajmu i najmu”, kojim je Senat odobrio snabdevanje Saveznica vojnom pomoći, značio je da Amerika napušta svoju „karantin” politiku prema ratu na Starom kontinentu, i da je samo pitanje vremena kada će se u njega uključiti u punom obimu.
„Za godinu dana, Sjedinjene Države biće spremne da uđu u rat”, rekao je tog dana Hitler svom sekretaru Martinu Bormanu. „Ukoliko budemo prinuđeni da se sa njima suočimo, biće nam potrebna sredstva, a ona se nalaze na istoku. Moramo napasti Rusiju što pre.”
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
