Kako je Hitler izgubio rat? Ključ je (zaista) bio Balkan…

Koliko god to smetalo onima koji iz razumljivih razloga tvrde da su hrabri saveznički vojnici koji su se iskrcali u Normandiji u junu 1944. odigrali presudnu ulogu u pobedi nad Hitlerom, svi dokazi govore suprotno. Hitlerovu sudbinu zapečatio je „Veliki otadžbinski rat”, kako je Staljin zvao borbu na nemačkom Istočnom frontu, a ne Dan D.
Džonatan Dimblbi, „Barbarosa – kako je Hitler izgubio rat” (prevod na srpski objavljen u izdanju „Lagune”)

Bio je 12. novembar 1940. godine. Evropa je već bila u plamenu velikog rata koji će u istoriji dobiti naziv Drugi svetski, ali makar formalno jedno savezništvo je još uvek delovalo postojano – savezništvo nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza koje je vezivao takozvani Pakt Ribentrop-Molotov.

Tek je prošlo 11 ujutru, kada je na stanici Anhalter u Berlinu iz voza izašao sovjetski ministar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov. Očekivao ga je sastanak sa Hitlerom.
To je Molotovu bio prvi odlazak u inostranstvo posle petnaest godina.

Nacistički ministar propagande Jozef Gebels, „mračni majstor manipulacije”, ovog puta je osmislio zajedljiv i diplomatski pokvaren plan. Na njegovu ideju, Molotov je dočekan bez mnogo pompe, što je bilo u potpunoj suprotnosti u odnosu na srdačni doček koji je pre petnaest meseci u Moskvi priređen nemačkom ministru spoljnih poslova Ribentropu.

„Postarao sam se da ne bude počasne straže SA. To bi bilo preterano. I nećemo izvesti narod na ulice… Moskvi je ova poseta veoma važna. To ćemo umeti da iskoristimo… Hladan doček”, pisao je Gebels u svom dnevniku.

Da, Sovjetima je ova poseta bila važna…

OPERACIJA „BARBAROSA”
Dan kada je Hitler „odlučio” da izgubi rat

Jedno od večitih pitanja, kada je reč o Drugom svetskom ratu, i jedno od onih koja nikada neće dobiti opšteprihvaćeni odgovor, svakako je i „ko je, na kraju, pobedio Hitlera”. U tako kompleksnoj istorijskoj prekretnici kao što je Drugi svetski rat, zaista je teško izdvojiti jedan faktor kao odlučujući, a posebno je teško predvideti alternativni razvoj događaja po principu „šta bi bilo da se nešto nije dogodilo”. Tek, poznati britanski novinar i publicista Džonatan Dimblbi u svojoj knjizi „Barbarosa – kako je Hitler izgubio rat” (na srpskom knjiga je objavljena u izdanju „Lagune”), u opširnoj studiji razlaže tezu da je „Hitlerov napad na Sovjetski Savez promenio tok istorije”. Čak je i istakao da je njegova knjiga nastala „u uverenju da su poslednjih šest meseci 1941. značajniji od bilo kog drugog perioda u dvadesetom veku”.

„Operacija ‘Barbarosa’ nije bila samo fatalan Hitlerov rizik, već je on tokom nje izgubio rat”, navodi Dimblbi.

Hitlerov napad na Sovjetski Savez, 22. juna 1941, operacija „Barbarosa”, kako ga je firer nazvao, bio je presudna operacija u Drugom svetskom ratu. Da je Hitler ostvario cilj – uništenje Sovjetskog Saveza, tvrdi Dimblbi, zagospodario bi Evropom i njenom sudbinom.
„Međutim, kada su njegove armije nešto manje od šest meseci kasnije stigle pred Moskvu, svi izgledi da će Hitler ostvariti fantazije o hiljadugodišnjem rajhu već su propali.”
„Barbarosa” je, s druge strane, operacija kojoj, u dugoj istoriji ratovanja, nema neke koja bi se mogla meriti po krvoproliću. Čak ni bitka na Somi u Prvom svetskom ratu, kada je za nešto manje od pet meseci palo više od milion žrtava, pa čak ni Staljingradska bitka.

LICEMERJE IZ MOSKVE
Zašto su zapravo zaratili Hitler i Staljin?

Ovo svakako, prema ovom autoru, nije uvod u glorifikaciju Staljinovog sovjetskog režima, naprotiv, već to iznosi kao istorijsku činjenicu. Navodi da to ne znači da su žrtve „u tom drugom poduhvatu” (misli se na iskrcavanje u Normandiju zapadnih saveznika predvođenih Amerikom) bile uzaludne. Njima, prema Dimblbiju, milioni zapadnih Evropljana duguju slobodu i demokratiju koju će sovjetski diktator uskratiti onima koji su potpali pod „sferu uticaja” Kremlja.
„Na obe strane je smrtonosna mešavina mržnje i straha dovela do nečuvenih zverstava. Opisi takvih događaja iz pera njihovih učesnika ili nemih posmatrača često su puni opravdanja, ponekad prkosni i tek retko prožeti sramotom ili zgražavanjem. Nijedna istorija operacije ‘Barbarosa’ ne sme da zaobiđe obimne dokaze o toj užasnoj istini. Većina vojnika Crvene armije borili su se ili iz rodoljublja, ili zarad oslobođenja otadžbine. Drugi su to činili iz ideološkog ubeđenja, ali svi su bili svesni da Staljinov režim vlada ne samo uz saglasnost naroda, već i pomoću terora. Paranoično ubeđenje sovjetskog diktatora da je okružen ideološkim saboterima bilo je usko povezano sa njegovom nemilosrdnom nebrigom za tuđe živote”, naveo je Dimblbi.

***

Da bi se razumela prava priroda operacije „Barbarosa”, moramo otići najmanje dve godine unazad, na potpisivanje Pakta Ribentrop-Molotov, a po Dimblbiju i dve decenije ranije, u proleće 1922. kada su Sovjeti i Nemačka „donedavno ogorčeni neprijatelji na bojištima Prvog svetskog rata, sa kojima posle rata veći deo Evrope nije želeo ništa da ima”, potpisali sporazum o pomirenju, na zgražavanje cele demokratske Evrope, a posebno britanskog premijera Lojda Džordža.
Animozitet, pre svega ideološki, između dva režima nije bio sporan. Ipak, iznad svega se postavlja pitanje zašto su zaratili Nemci i Sovjeti 1941? Pre svega imajući u vidu da su imali sporazum o savezništvu iz leta 1939. godine i da su prethodno podelili Poljsku i interesne sfere na istoku Evrope. Sovjetski narativ, posleratni, govorio je o kupovini vremena da se armija osnaži za definitivni obračun sa nacistima.

Tek, Pakt Ribentrop-Molotov, ili zvanično „Pakt o nenapadanju”, epizoda je koju je istorija oprostila Sovjetima (nije se, na primer, pričalo o sudbini hiljada i hiljada ubijenih i zarobljenih Poljaka od strane Sovjeta u komadanju te zemlje 1939). Svojevrsno savezništvo imalo je za glavni cilj sa nemačke strane da se Sovjeti ne uključuju u evropski rat, a sa sovjetske da se spreči antisovjetski savez Nemačke i Japana. Ukratko, obe strane su želele da izbegnu veliki rat na dva velika fronta. Ali situacija nije bila tako jednostavna.

Vratimo se na dolazak Molotova u Berlin novembra 1940.

Pakt Molotov-Ribentrop je i dalje bio čvrst. U međuvremenu je bio i ojačan trgovinskim sporazumom iz februara, po kom se SSSR obavezao da će isporučiti sirovine u vrednosti od 650 miliona rajhsmaraka, a zauzvrat će dobiti vojnu opremu u toj vrednosti, uključujući i tešku krstaricu „Licov”. Naoko, partnerstvo je delovalo snažno.

Navodno je svrha posete, prema pismu koje je Ribentrop poslao Staljinu, bilo revidiranje Pakta i novo razgraničenje međusobnih zona uticaja.

Hitlerova igra je, zapravo, podrazumevala da se na ovaj način Moskvi skrene pažnja sa pravih namera Nemačke – a to je da u njihovim daljim akcijama, SSSR ne bude više partner, nego žrtva.
Hitler u tom trenutku nije bio previše opterećen Zapadnim frontom, a posle osvajanja na zapadu i severu kontinenta, samo ga je jedna stvar odvraćala od napada na Sovjete, a to je bilo nestabilno južno krilo, oslabljeno zbog italijanskih neuspeha u Grčkoj. Zato je, uostalom, a to znamo iz naše istorije, pre napada na Sovjete okupirao i raskomadao Jugoslaviju i Grčku. Tu dolazimo do korena sukoba Nemaca i Sovjeta.

Hitlerov „Lebensraum” je zavisio od ekonomske eksploatacije teritorija koje su vojno osvojene ili politički stavljene pod kontrolu Trećeg rajha. Prema Dimblbiju, bilo je i drugih razloga za sukob, kao što je sporazum Nemaca i Finske o raspoređivanju nemačkih snaga blizu sovjetske granice, ali su suštinski i dubinski interesi dveju nacija na Balkanu ono što je bilo nepremostivo.
„Žarište sporova između dve sile nije bilo na Baltiku, već na Balkanu. Još od doba Petra Velikog, Rusi su slobodan pristup Dunavu i kontrolu toplih luka na Crnom moru smatrali za presudne činioce svog nacionalnog prosperiteta i bezbednosti. Svaka pretnja tom strateškom pravcu odavno je u Moskvi shvatana kao napad na samu suštinu ruske države i opravdani casus belli”, piše on.
To je, recimo, razumeo Čerčil. U svom čuvenom govoru, mesec dana uoči izbijanja rata između Britanije i Nemačke – a tada se na zapadu nadalo da će se Sovjeti privoleti na antinacističku stranu – Čerčil je rekao i sledeće, što se često zanemarivalo: „Ključ možda postoji. Taj ključ je ruski nacionalni interes… Ne može biti u skladu sa interesima bezbednosti Rusije da Nemačka zaposedne obale Crnog mora, ili da pregazi balkanske države i pokori slovenske narode jugoistočne Evrope.”

Sukob dveju sila je bio neizbežan. Staljin je pokazivao želju da pojača svoje prisustvo u Podunavlju i na Balkanu, pa je za početak prisilio Rumuniju da mu prepusti Bukovinu i Besarabiju. Hitler se nije pobunio, ali je recimo u avgustu 1940. jednostrano objavio ukidanje Međunarodne komisije koja je osam decenija bila odgovorna za upravljanje donjim tokom Dunava.
„To je u suštini bilo ravno objavi da će od sada Dunav biti nemačka reka, na taj način će Berlin kontrolisati celokupan pristup Crnom moru”, piše Dimblbi.

U jednom izveštaju sovjetske vojne obaveštajne službe, GRU, navedene su reči sovjetskog ambasadora u Beogradu koje sve najbolje objašnjavaju: „Za Nemačku Balkan predstavlja najznačajniji resurs i mora biti deo novog svetskog poretka; ali pošto SSSR nikada na to neće pristati, rat sa njim je neizbežan.”

Iako su te godine Pakta Ribentrop-Molotov predstavljane u sovjetskom narativu kao diplomatska kupovina vremena, one zapravo predstavljaju period brojnih diplomatskih poraza Staljina, koji je izgubio Rumuniju i Bugarsku i praktično kontrolu Crnog mora.
Uoči pomenute posete Molotova Berlinu, iz sovjetske ambasade u Berlinu je poslat izveštaj po kom „vođe nacista sada Balkan doživljavaju kao novi mostobran za vojne poduhvate protiv Sovjetskog Saveza”.

MOLOTOV U BERLINU
„Samo ako budemo ravnopravni…”

Molotov je došao u Berlin znajući da će pokušati da mu predstave idilične međusobne odnose, na koje nije smeo da nasedne, ali je i znao da Crvena armija na prvom mestu ne sme da ponovi debakl iz Finske u Zimskom ratu 1939, kao i da trenutno zaista nije bila u stanju da se odupre Vermahtu. Zato mu je glavni zadatak bio da izbegne eskalaciju sukoba na Balkanu, ali da stavi do znanja da se Staljin neće odreći imperijalnog prava Rusije da kontroliše Crno more.
Njegovog razgovora sa Hitlerom dobro se sećao firerov prevodilac Paul Šmit, po kom „niko od inostranih posetilaca nije sa Hitlerom tako razgovarao”. Očekivao je da će firer skočiti na noge i naglo završiti sastanak.

Molotov je pitao Hitlera: „Kako stvari stoje u vezi sa obezbeđivanjem ruskih interesa na Balkanu i oko Crnog mora… I kako Trojni pakt gleda na to?”
Hitler nije skočio. Neočekivano je delovao kao da se izvinjava: „Trojni pakt će regulisati stanje u Evropi u skladu sa prirodnim interesima samih evropskih država i zato se Nemačka sada obraća Sovjetskom Savezu, da bi izrazila svoje stavove o teritorijama koje su joj bitne…” Molotov je tražio detaljniji odgovor. U jednom trenutku je rekao: „Sovjetski Savez neće razmatrati pristupanje Trojnom paktu osim ako ne budemo tretirani kao ravnopravni partner a ne kao puke figure.”
Molotov je pomalo, možda i više nego malo, svojim nastupom išao na živce Hitleru. Nemački vođa je predložio da završe razgovor za to veče uz izgovor da će „možda uslediti britansko bombardovanje”.

Sastanak je bio bez rezultata, a bombardovanja nije bilo.

Uveče je Ribentrop priredio večeru za Molotova kojoj su prisustvovali još i Rudolf Hes i Herman Gering, koji je pre kratkog vremena postao rajhsmaršal. Molotov se šalio i nadmudrivao sa njima. Pitanje je da li bi bio tako „druželjubiv” da je samo nekoliko sati ranije Hitler izdao „Direktivu broj 18″ u kojoj se nalazilo i uputstvo za početak priprema za oružani napad na Sovjetski Savez, za koje saznajemo da su Hitlerovim usmenim naređenjem već bile aktivirane.
Konkretno, to uputstvo je bilo donekle skriveno u ažuriranom projektu za nacifikaciju Evrope. Pisalo je sledeće:

„RUSIJA: Politički razgovori u svrhu pojašnjenja ruskih stavova u neposrednoj budućnosti već su počeli. Bez obzira na ishod tih razgovora, sve pripreme za istok, kao što je već verbalno naređeno, nastaviće se. Dalje direktive na tu temu će uslediti čim vojska podnese osnovni operativni plan i čim ga budem odobrio.”

Bila je ovo Hitlerova dobro čuvana tajna. Veoma mali broj oficira je znao za operativne pripreme plana, zbog čega sovjetski obaveštajci nisu imali informacije o tome. Staljin nije znao šta se odvija u Hitlerovoj glavi i šta je namenio Sovjetima.

HITLEROVI TRIKOVI
„Izgleda da će bombardovanje…”

Džonatan Dimblbi navodi u svojoj knjizi da bi Molotov, da je znao za postojanje „Direktive broj 18″, odnosno da je bio upoznat da se priprema strategija ofanzive na Sovjetski Savez, bio mnogo spremniji za niz trikova kojima je Hitler prikrivao svoje stvarne namere u nastavku razgovora koji su usledili sutradan.

Molotov je kasno uveče, posle večere sa Ribentropom, Hesom i Geringom, poslao telegram Staljinu u kom ga je uveravao da će „naći načina da pritisne Hitlera u vezi sa Crnim morem, Bosforom i Bugarskom”, ali i da će izbegavati da na bilo koji način uzdrma pakt koji je pre petnaest meseci potpisao sa Ribentropom. Ovo je još jedan pokazatelj da je Balkan, a ne Finska i Baltik, bio tačka razdora između Hitlera i Staljina.

Nastavak razgovora je od početka bio poprilično energičan. Sa obe strane su stigle optužbe – možda bi preciznije bilo reći prigovori – o kršenju pakta. Molotov je rekao da je nemačko raspoređivanje snaga u Finskoj kršenje pakta, Hitler je rekao da je to slično onome što su Sovjeti uradili u Bukovini.

Molotov je rekao da je sovjetsko prisustvo u Bukovini nebitno za njihove odnose, a Hitler je izbegao direktnu argumentaciju već je prešao na igru „jadikovanja” i „obećanja”. Hitler je rekao da bi „sovjetska vlada morala da shvati da Nemačka trenutno vodi bitku na život i smrt”, pa je dodao – pod uslovom da se ne zavade – „da ne postoji sila na svetu koja bi mogla da zaustavi njihove dve države”.

Molotov je pokušao da vrati priču na to da je raspoređivanje vojske u Finskoj kršenje pakta jer „prema odredbama pakta, baltičke države potpadaju pod sovjetsku sferu uticaja”, ali je Hitler počeo da vrda. Ipak je upozorio Molotova da bi svaki nesporazum oko Baltika izazvao „napetost u nemačko-ruskim odnosima sa nepredvidivim posledicama”. Molotov je ponavljao da je to kršenje pakta…

Dominirao je, dakle, narativ da je Baltik tačka spoticanja dveju sila, ali u pozadini, i pokazaće događaji koji su usledili, Balkan je bio pozornica preko koje će se odigrati i preko koje će otpočeti najkrvaviji evropski sukob u Drugom svetskom ratu, i koja će odlučiti njegov globalni tok.

***

Hitler i Molotov ništa nisu postigli sa ovom temom, pa je Hitler bacio udicu kako bi razgovori „krenuli u prijatnijem smeru”. Najavio je skori poraz Britanije i otvorio pitanje raspodele imovine bankrotiranog carstva.

„Hajde da podelimo čitav svet”, predložio je Hitler.

Molotov je imao svoje zadatke i vratio je priču na Evropu i ovaj put na Balkan. Ili, kako bi to

Dimblbi napisao: „Sovjetski diplomata nije tek tako dobio nadimak Kameno Dupe”.

„Istrajao sam. Izmorio sam ga”, sećao se kasnije Molotov.

Prepirka na ivici svađe je prešla na balkanske teme, pa je Molotov pitao kako bi Nemačka reagovala kada bi Sovjetski Savez dao vojne garancije Bugarskoj na sličan način na koji ih je Nemačka dala Rumuniji.

Hitler ne bi bio Hitler kada bi se lako pecao na takva pitanja, pa je odgovorio da će o tome morati da razgovara sa Musolinijem. Molotov je bacio karte na sto:

„Sovjetskom Savezu je neophodna zaštita od eventualnog napada na Crno more kroz Dardanele kakve je Rusija doživela u Krimskom ratu i nedavno u Građanskom ratu.”

To je bila tačka kada je Hitler ponovo zaigrao na kartu opasnosti od britanskog bombardovanja Berlina. To je bio poslednji sastanak i završen je bez sporazuma.

Ovog puta britanski avioni su „pomogli” Hitleru, zaista su leteli i gađali Berlin. To se dogodilo dok je u sovjetskoj ambasadi Molotov održavao uzvratni banket za Ribentropa, Hesa, Geringa i druge. U jednom trenutku su se čule sirene za opasnost, a sovjetska ambasada nije imala sklonište.
Molotov je sa Ribentropom sklonjen u bunker u Ministarstvu spoljnih poslova, a u tom bunkeru su – ironično, uz zavijanje sirena i štektanje protivavionske artiljerije – „obnovili razgovore o suprotstavljenim aspiracijama za podelu plena kada jednom Britanija bude primorana na predaju”.

Za ovaj slučaj je vezana i jedna anegdota. Čerčil je kasnije tvrdio da su Britanci namerno aktivirali ovaj napad. Našalio se i da su „znali za tu konferenciju” i da „iako nisu bili pozvani, nisu želeli potpuno da izostanu”. Staljin je posle Čerčilu, 1942. godine, preneo kako je Ribentrop te večeri garantovao da je „Engleska gotova”, a da je Molotov uzvratio: „Ako je tako, zašto sedimo u skloništu i čije će to bombe da padaju?”

Sutradan ujutru Molotov je otputovao u Moskvu. Ispraćaj je bio još manje ceremonijalan nego doček.

„Hitler je želeo da u dvadesetom veku igra verziju Velike igre iz devetnaestog veka tako što će privoleti Moskvu na njegovu viziju svetske dominacije sve dok ne bude potpuno spreman da čitavu snagu Vermahta okrene protiv Sovjetskog Saveza… Uskoro je međutim postalo jasno da Moskva više nije spremna na tu igru: Hitlerova nepopustljiva politika nije bila samo da ograniči Sovjetski Savez na margine Evrope već i da ovlada čitavim Balkanom”, piše Dimblbi.

O Hitlerovim planovima u tom trenutku detaljnije saznajemo i iz sastanka koji je 5. decembra održao sa vrhovnim komandantom kopnene vojske Brauhičom i jednim od načelnika štaba Halderom. Hitler je na tom sastanku govorio o ambicioznim planovima za narednu godinu i na šta sve vojska treba da bude spremna. Recimo ,rekao je da se odustalo od invazije na Britaniju, ali je rekao i da će Sredozemlje biti pod kontrolom sila Osovine i da će „pretnja britanskog napada na Rajh sa juga Balkana biti eliminisana – ako bude neophodno, tako što će poslati Vermaht da pregazi Jugoslaviju i okupira Grčku.

A GDE SU TU SAD
Zašto su važni bili izbori na kojima je Ruzvelt pobedio?

Hitlerova odluka da tako brzo udari na Sovjetski Savez iako je to značilo rat na dva fronta, bila je motivisana strepnjom da će Britanci, Amerikanci i Rusi formirati dovoljno snažan vojni savez koji će moći da sruši njegovo „evropsko carstvo”.

Značajna promena koja se često zanemaruje jesu i američki predsednički izbori. Ruzvelt je u novembru 1940. godine ponovo izabran za predsednika na izborima što mu je dalo daleko snažniji politički legitimitet u borbi sa izolacionistima i u nameri da ubedi Kongres da odobri najveće povećanje vojnih troškova u istoriji SAD. Kada je njegova ratna politika direktno pobedila na izborima, bio je u mnogo boljoj situaciji da pomogne Britaniji „nečim jačim od lepih reči”. Ali ne samo Britaniji već i bilo kom drugom Hitlerovom protivniku.

I Hitler je sve to naravno znao.

A i da nije znao, dosta toga mu je bilo nacrtano već 29. decembra kada je Ruzvelt u obraćanju naciji rekao da „SAD nemaju izbora nego da pomognu saveznicima sa onoliko oružja koliko njihov veliki demokratski arsenal može da proizvede”.

Hitlerov napad na Sovjetski Savez, kao rat na dva fronta, imao je zapravo cilj da se izbegne rat na tri fronta.

Hitlerova neposredna namera je bila da eliminiše Sovjetski Savez iz rata pre 1942. godine, jer su imali procene da bi SAD tada mogle da budu spremne za vojnu intervenciju protiv Nemačke. Ako bi eliminisao SSSR pre te 1942, Britanija bi bila lišena saveza sa Sovjetima, a Amerika bi onda dobro razmislila da li bi se upuštala u rat u Evropi, imajući u vidu da ih očekuje sudar sa Japanom.
Naravno ovo su sve racionalne strane promišljanja i planiranja Hitlerovog napada na Sovjetski Savez, ali ne bi trebalo zanemariti, svakako ni potceniti iracionalne ideološke opsesije vođe nemačkog Rajha koji je želeo uništenje „judeo-boljševizma”.

HITLEROV PLAN
Spremite se za maj, naređenje stiže osam nedelja ranije

On je na tom razgovoru sa svojim generalima početkom decembra govorio o strateškim detaljima plana za napad na Sovjete:

„… Na proleće ćemo imati osetnu prednost u oficirskom kadru, materijalu i brojnosti dok će Rusi sasvim jasno biti najslabiji. Kada ruska vojska doživi poraz, konačna katastrofa biće neizbežna… Moramo koristiti metode napada koji će probiti rusku vojsku na više mesta, da bi je onda uništili u džepovima… Predviđeno vreme za izvršenje je kraj maja…”

Po običaju, usmena uputstva su, ako bi preživela kratkotrajni test vremena, osvanula u pisanoj formi, ovog puta u „Direktivi broj 21″.

U direktivi je navedeno da nemačke vojne snage moraju biti spremne da unište Sovjetski Savez u brzoj vojnoj kampanji – čak i pre okončanja rata sa Britanijom. Navedeno je da će Hitler narediti pokretanje akcije osam nedelja pred predviđeni početak napada i da sve pripreme treba da budu gotove 15. maja 1941. godine. Direktiva je dobila ime po Fridrihu Prvom Barbarosi.
Veliki deo planiranja je posvećen tome kako da operacija „Barbarosa” ostane u tajnosti, ali curenje informacija izgleda nije bilo moguće sprečiti. Sovjetski ambasador u Berlinu, Vladimir Dekanozov, dobio je od anonimnog izvora dojavu već tog 5. decembra. Lampice u Moskvi su počele ozbiljnije da se pale tri nedelje nakon izdavanja „Direktive 21″, kada je čelnik GRU Golikov dobio izveštaj iz Berlina da Hitler planira napad na Rusiju.

Izvor je bio Rudolf fon Šelih, nemački diplomata koga je vrbovao NKVD dok je ovaj služio u Varšavi. U sovjetskoj službi je bio poznat pod kodnim imenom Ariec. On je dojavio sovjetskoj službi – a u tom trenutku je radio u Informacionom odeljenju Ministarstva spoljnih poslova – da su mu „visoki izvori” saopštili da će rat biti objavljen već u martu 1941. godine.
Golikov je tražio detaljnije informacije, plašeći se da ne razljuti Staljina ako on inicira preuranjen ulazak Sovjeta u rat. Agent Ariec je dostavio detaljnije informacije od prijatelja u vojsci i potvrdio da nije reč o glasinama već o posebnom Hitlerovom naređenju koje je strogo poverljivo i za koje zna nekolicina najvažnijih ljudi.

Kasnijim poređenjem sadržaja dokumenata može sa zaključiti da je taj „prijatelj iz vojske” ne u potpunosti tačno preneo sadržaj „Direktive 21″, ali je već u februaru Ariec prosledio začuđujuće precizne planove invazije. Ariec je inače ubrzo uhapšen i osuđen na smrt zbog izdaje.

NAJVEĆA IRONIJA
Staljin je verovao samo jednom čoveku – Hitleru

Sve češće obaveštajne informacije o planiranom napadu, međutim, nisu bile previše ubedljive za Staljina, koji je generalno pokazivao prezir prema „obaveštajnim podacima” i tvrdio da im ne treba verovati. U njegovom okruženju je generalno, ponajviše zbog straha od njegove ljutnje i jer je važilo pravilo da donosioci loših vesti ne prolaze dobro – kružilo dosta neproverenih informacija i glasina. Upravo jer su i pripadnici nižeg obaveštajnog kadra često frizirali izveštaje i pomalo ih ulepšavali kako ne bi baš oni bili ti donosioci loših vesti.

Kako je tu ironiju opisao jednom Solženjicin: Staljin u tom trenutku nije verovao nikome, nije verovao rođenoj majci, Bogu, partijskim drugovima, radnicima, seljacima, ljubavnicama, čak ni rođenoj deci… „U čitavom svom životu punom sumnjičavosti, verovao je samo jednom čoveku. Taj čovek bio je Adolf Hitler.”

Staljin je sa druge strane bio ubeđen da je faktor ekonomske zavisnosti od sovjetskih sirovina bio suviše važan da bi Hitler to tek tako rizikovao. Procenjivalo se da oko 70 odsto nemačkog uvoza sirovina zavisi od Sovjetskog Saveza. A to uverenje je pojačalo potpisivanje novog komercijalnog sporazuma u januaru 1941. o dodatnoj razmeni u vrednosti od 650 miliona rajhsmaraka.
Paralelno sa tim je Staljin ipak organizovao vojne vežbe kako bi testirao sposobnost odbrane od napada Nemačke i rezultati su bili katastrofalni. Jedan od retkih oficira koji se na tim vežbama pokazao bio je general Žukov, koji je posle toga unapređen u načelnika generalštaba sa zadatkom da osmisli odbranu od eventualnog nemačkog napada.

ZA TO VREME U BEOGRADU
Kako je 27. mart (zaista) promenio sve Hitlerove planove

Uslovi za veliki sukob su se polako sticali, ali za Hitlera je i dalje bezbednost „južnog krila” – dakle Balkan – bila od ključne važnosti da bi moglo da se krene u operaciju „Barbarosa”.
„Svaki rizik unutrašnjih nemira ili mogućnost da će se neka balkanska država približiti Rusima ili Britancima morao je prethodno da se ukloni”, piše Dimblbi.

I ovlaš poznavanje nacionalne istorije jasno pali lampicu da je ovde reč o Jugoslaviji i puču od 27. marta 1941. godine.

Krajem februara, situacija za Hitlera nije bila idilična. Neočekivano se javio problem italijanskih neuspeha u Grčkoj. Čerčil je naredio prebacivanje četiri divizije iz Libije u Grčku.
Ovo pregrupisanje je oslabilo britanske pozicije na Bliskom istoku. ali je Čerčilu bio važniji strateški cilj, kako piše Dimblbi – obezbeđivanje savezništva sa Grčkom i Jugoslavijom koje će – uz prećutnu, i nadao se kasnije, aktivnu podršku Turske – sačuvati britanske imperijalne interese na Bliskom istoku i u Africi od ofanzive Vermahta.

„Eksplozija nasilja koja će uskoro izbiti na Balkanu bila je dobrim delom posledica strateškog značaja tog regiona za silu koja uspe da ovlada tamošnjim žestokim rivalstvima i neprijateljstvima”, piše Dimblbi.

Svi britanski izveštaji su govorili da Nemci mogu lako da pregaze Grčku i da je slanje vojnika dobrim delom uzaludno. „Čerčil se nadao da će prisustvo britanske vojske na grčkom tlu ohrabriti i Jugoslaviju da se odupre sve snažnijim pretnjama iz Berlina. Međutim, 25. marta Beograd je popustio”, piše Dimblbi.

Posle potpisivanja Trojnog pakta, usledio je puč od 27. marta, o kom Dimblbi piše doslovno ovako:

„… Događaji su se onda brzo odvijali u pravcu sukoba, pošto je jugoslovenska vojska, u saradnji sa britanskom, izvela državni udar…”

Dakle, britanska uloga u organizaciji 27. marta više nije istorijski tabu.

„Čerčil je bio oduševljen… Prkos Jugoslovena razbesneo je Hitlera. Sav njegov pritisak i pretnje bili su uzaludni. ‘Barbarosa’ sada nije mogla da otpočne kako je planirano…”, piše Dimblbi.
Hitlerov napad na Jugoslaviju i Grčku koji je počeo 6. aprila bio je surov. Jugoslavija je kapitulirala posle 11 dana, 17. aprila, a grčka vojska se predala 23. aprila, sa 60.000 Britanaca koji su pritekli u pomoć, od kojih se tri četvrtine evakuisalo, a ostali su stradali ili su završili u zarobljeništvu.
„Hitler je postao neprikosnoveni gospodar Balkana. Strateški, međutim, pokazaće se da je to bila Pirova pobeda. Mada je tačno da je sada, pošto mu je južni bok bio obezbeđen, Hitler mogao da otpočne napad na Sovjetski Savez, to više nije mogao da učini krajem maja, kao što je prvobitno planirao”, piše Dimblbi.

Ovaj autor dodaje i da su se britanski pokušaji otpora nacističkom osvajanju Balkana završili ponižavajućim porazom, ali nisu bili potpuno uzaludni.
„Pretnja nemačkoj hegemoniji na Balkanu naterala je Hitlera da odloži ‘Barbarosu’. Zbog toga je period idealnih vremenskih uslova pre dolaska ruske zime naglo i uznemiravajuće skraćen…”