Najlepše trešnje probao je na Elbi. Priča se da mu odsustvo njegove žene nije teško palo, jer mu je na tom ostrvu društvo pravila lokalna devojka u čijem je društvu pojeo mnogo trešanja. Kao i da ga je s vremena na vreme posećivala jedna uglađena Poljakinja.
Bilo je to malo parče mediteranskog kopna, okruženo morem, ali pripadalo je samo njemu. I bio je to raj na zemlji.
Ipak, koliko god uživao u blagodetima i miru ostrva Elba koje mu je na raspolaganje dato – nije mogao da bude miran. Patio je za Evropom. Nisu ga napuštale misli da je donedavno vladao nad 70 miliona ljudi. Patio je za svojom Francuskom koju je video kao najveću svetsku silu. Nije tražio raj, tražio je svoje mesto u istoriji.
Francuski imperator i jedan od najvećih evropskih vladara, za jedne hrabri vojskovođa, za druge pohlepni tiranin – Napoleon I Bonaparta, 1814. godine bio je primoran da abdicira, da napusti svoju zemlju i ode na Elbu, gde je proveo devet meseci života. U izgnanstvu. A njegove imperatorske težnje i nepokolebiva vera u sudbinu, navele su ga da jedne noći svojim poslušnicima naredi da pripreme brodove i krenu put Pariza.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
