U prošlu subotu stigao sam taman toliko da prisustvujem ekskluzivi. Da me autor provede kroz svoju izložbu i ispriča o svakoj slici ponešto, a to “ponešto” je zapravo jedna prava istorija koja se valjala i određivala život i van lokacija sa izloženih slika. Proslavljeni fotograf Imre Sabo spremao se da skine svoje radove sa zida galerije NGO u Dobračinoj ulici. Stigao sam u pravo vreme, da mi za jedan sat Imre opiše fotografije na kojima su burne godine na Kosovu koje je odredilo (i određuje) sudbinu Srbije. Od prvih demonstracija Albanaca na manje od godinu dana od Titove smrti, preko dolaska Slobodana Miloševića čiji politički uspon počinje na Kosovu, pa do albanskih paralelnih škola gde je zapravo pokazano da suživota neće biti i da je čitava kosovska stvarnost život na dva koloseka.

Fotografije podsećaju na noviju istoriju, ali i na protraćene šanse i godine života. Podsete i na neke potpuno zaboravljene događaje kao što je suđenje kradljivcima srebra. Tada je još bilo zajedničkih stvari jer su osuđeni bili i jedne i druge nacionalnosti. Izložbu prati monografija, a sam naslov ove retrospektive burnih godina je “Kuća na prodaju” – što je i prva fotografija koju je Sabo napravio na Kosovu i od koje počinje ova priča i samo vođenje.

Kuća na prodaju

Rečeno mi je da dole nije dobra situacija ali da ne slikam sve ‘crno’. Bili su već pritisci na Srbe da prodaju imanja, tada za dobre pare. I u tom mom prvom dolasku naletim na baka Milušu koja sedi ispred kuće sa natpisom “Kuća na prodaju” i ljušti krompirFoto Imre Sabo

Moja prva naslovna strana u životu bila je fotografija “Kuća na prodaju”. Stariji kolega se razboleo, tako da me je pozvao glavni urednik “Ilustrovane politike” i rekao da ulećem i idem da slikam na Kosovu, a to je bilo tek što su se završile demonstracije na Kosovu 1981. Rečeno mi je da dole nije dobra situacija ali da ne slikam sve ‘crno’. Bili su već pritisci na Srbe da prodaju imanja, tada za dobre pare. I u tom mom prvom dolasku naletim na baka Milušu koja sedi ispred kuće sa natpisom “Kuća na prodaju” i ljušti krompir. I to je bila naslovna strana “Ilustrovane” i prva u mom životu. Te nedelje podmetnu požar u Pećkoj patrijaršiji a znam da postoji Rugovski, vojvoda koji je dao besu da će čuvati Patrijaršiju, i organizujem da ga nađu i uslikam ga. Pitao je da li će se na slici videti izgoreli deo.

Šaban i Jordan

“Mali, je l’ ti hoćeš da dobijem otkaz?”Foto Imre Sabo

Posle “Kuće na prodaju” nastali su politički problemi. Zato me je pozvao glavni urednik i rekao da odem na Kosovo i sada napravim pomirljivu naslovnu stranu. Upoznao sam Šabana i Jordana koji su zaista bili komšije, i to baš dobre komšije. Slikam ih – Jordan sa šajkačom, Šaban sa kečetom na glavi. Izađe ta slika na naslovnoj strani ali ubrzo me zove glavni urednik u kancelariju: “Mali, je l’ ti hoćeš da dobijem otkaz?” Ne znam zašto, pa mi pokazuje da je na fotografiji Jordana i Šabana i beli konj, a beli konj je po predanju simbol odlazaka i iseljavanja.

Milošević na Kosovu

“Idemo u školsko dvorište” i klinci koji igraju fudbalFoto Imre Sabo

Fotografiju Slobodana Miloševića u dvorištu škole na Kosovu napravio sam dve nedelje pre nego što će on izgovoriti “Niko ne sme da vas bije”. Nekoliko dana pre njega na Kosovu je bio Ivan Stambolić koji je izazvao nezadovoljstvo srpske zajednice. To je 1987, imam već dobre kontakte i javljaju mi da je Milošević krenuo na Kosovo. Stignem tamo taman kada je ljudima rekao “Idemo u školsko dvorište”. Na fotografiji se vide klinci koji igraju fudbal i ne zanima ih šta se događa. Dve nedelje nakon toga sa prozora Doma kulture u Kosovu Polju je rekao “Ovaj narod niko ne sme da bije”. Pokoškali su se policija i narod. Toga trenutka je on tamošnjim Srbima predstavljao tračak nade. A kada je krenulo čizmom da se rešava situacija, videlo se da će na kraju sve biti tragično.