“Da jurimo pijane pesnike?…”: Priča o Udbi, Branku Miljkoviću i “Dušanovačkim gusarima”

Sveta Petka znatiželjno gleda u dvojicu starih prijatelja koji sede za stolom u Dušanovačkoj kafani “Ustanak”. Iza nje je ravnodušni biblijski pejzaž, ispred je svetla socijalistička budućnost. Negde između, tavori sadašnjost u kojoj državni službenici još uvek pokušavaju da dovedu neke stvari u red, kako bi mračna prošlost imala smisla a svetla budućnost došla što pre.

Svetislav Stefanović Ćeća, savezni sekretar za unutrašnje poslove Federativne narodne republike Jugoslavije i Sredoje Samardžić, načelnik Drugog odeljenja Uprave državne bezbednosti znaju se još od pre rata. Dele isti žar za slobodom i pravdom, istu ideologiju i isto iskustvo u borbi. Ponekad dele i ljubavnice. S tim što je drug Ćeća jedan deo svog ratovanja proveo u Dalmaciji, dok je Samardžić morao da se zadovolji gudurama i zabitima Bosne i Hercegovine. Sredoje ponekad misli kako je to njegovog starog prijatelja učinilo prefinjenijim, manje grubim čovekom, zato je i postao savezni sekretar. Dok je on sam, otvrdnuo od borbe i muka, morao da se zadovolji mestom načelnika. Ali to mu nije smetalo. Niti je ikada kvarilo njihov odnos, jer oni su bili braća po oružju i dužnosti, u ratu i u miru, svejedno je, ta veza koja ih je spajala nikada se nije prekidala, ma na kojim položajima bili.

Na stolu ispred njih bile su dve čaše, flaša sa rakijom i pepeljara puna opušaka.

Konobar koji je stajao u dovratku nije se usuđivao da je isprazni.

Bar dok mu se ne kaže.

Nije imao hrabrosti da dvojicu važnih drugova prekine u njihovom ćutanju težem od svake reči.

A Ćeća i Sredoje jesu ćutali. I to je ponekad bilo čudno. Stari ratni drugovi su voleli da se ispričaju kada se vide. Ali njih dvojica – ne. Seli bi tako, pili, pušili i – ćutali. Bilo je nečeg sakralnog u toj tišini ispunjenoj duvanskim dimom i vonjem jeftine brlje. Upravo ona ih je na neki volšeban način povezivala, kao da su u tim trenucima dugog ćutanja, razgovarali mislima.

“Sredoje…”, oglasi se konačno drug Ćeća. “Daj mi ono.”

“Šta?”

“Znaš, bre… Ono. Tvoje.”

“A… To.”

Samardžić iz unutrašnjeg džepa sakoa vadi mali, tamno-sivi predmet i stavlja ga na astal.

Drug Ćeća podiže metalni bokser sa stola, lakim potezom ruke u kome ima nečeg naučenog, gotovo nesvesnog, kao da uzima paklu cigareta. Navlači ga na prste, nalik hirurgu koji navlači rukavicu, proverava da li je bokser dobro legao u šaku, da li ima zazora.

Onda se okreće i gleda u čoveka u ofucanom odelu i grubim cokulama kojeg, odmah pored ulaza u birtiju, drže čvrsto dva korpulentna agenta Službe.

Lice tog nesrećnika je poput lica ovce, tako ga bar vidi drug Sredoje, tupo, naivno, ali prepuno nekog nemog očaja. Niko u njemu ne bi prepoznao nekada moćnog vođu kriminalne organizacije koja je pre i za vreme rata vodila glavnu reč u beogradskom podzemlju.

Drug Ćeća mu prilazi i kratko vreme zuri, ne u njega, nego više u prazno. Kao da okleva, kao da ne želi da bude ovde. Ali to je varka, savezni sekretar uvek zna šta hoće i gde želi da bude. To mu je posao. On povlači još jedan dugi dim iz cigarete koju drži u levoj ruci, baca opušak na prljavi pod kafane i gazi ga cipelom, kao bubašvabu.

A onda zabija metalni bokser sputanom čoveku tačno ispod desnog oka.

Kao da zakiva ekser.

Čuje se krckanje jagodične kosti za kojim sledi prodoran urlik. Drug Ćeća udara još jednom i još jednom, puca arkada i kost iznad gornje usne. Krv prska po podu i po beloj, uštirkanoj košulji druga sekretara.

Razbojnik više ne vrišti, samo bolno mumla kroz otekle usne iz kojih pljuje krv, komade zuba i mesa. Podseća Sredoja na psa kome se njuška zaglavila u zamci za medvede.

Dvojica agenata puštaju da mlitavo telo klone. Razbojnik pada na kolena i u tom trenutku on drugu Sredoju izgleda kao da se moli, poput vernika u ekstazi koji je doživeo pročišćenje. Samo što je ovo pročišćenje došlo kroz krv i bol, a njegov Bog nije plavooki Jevrejin koji je došao da iskupi čovečanstvo za nagomilane grehe, već državni službenik koji je došao da obznani Zakon i kazni sve one koji ga ne poštuju.