“Ajde, to možda nije tako značajno za partiju, ali dobro je za zemlju”, shvatio je na kraju i Tito. Razočaran što je Nobelovu nagradu za književnost dobio Ivo Andrić, a ne Krleža, dok su mu značaj ove prigode objašnjavali, svako iz svog ugla, možda i interesa, Dobrica Ćosić, Rodoljub Čolaković i Koča Popović; jedna je ovo od scena u seriji “Nobelovac” – ili je bar zapisana u jednom nacrtu scenarija na koji smo bili u prilici da bacimo pogled – a koja je možda i preglednije nego bilo koje napisano delo pred nas prosula najveće dileme, misterije i nedovršene teme koje se decenijama za nama pletu i mrse oko Ive Andrića.
Jedan razlog za to je svakako što televizija ima daleko veću dosežnu moć od papira, ali još značajniji je taj što je očigledno da su scenaristi u priču utkali sve najvažnije istorijske izvore, Andrićeve biografije, memoare savremenika, i onih njime do smrti očaranih i onih duboko razočaranih, koji na jednom mestu skupljaju sve te suprotstavljene prikaze života jednog od najznačajnijih ljudi ovog prostora u 20. veku, ne bi li se dobio celokupni kontekst koji bi citat ili rečenicu smestio u onaj teško dokučivi kreativni cilj: ako nije istina, ne znači da nije tačno.
Sama serija će svakako naići i na ovakve, i na onakve kritike. Novinar i publicista Boris Rašeta, na primer, navodi da je reč o vizuelno atraktivnoj priči koja se “za razliku od mnogih srpskih serija koje ne prikazuju, nego resetiraju istoriju – ’Nobelovac’ drži činjenica”, dok je kritičar Slobodan Vujanović zapisao da je to “staromodna serija… koja najviše računa sa tim da će škakljivim aspektima priče kojima se bavi skrenuti pažnju na sebe”.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
