Čuči negde u nama vlasnik kafića. Zamišljamo taj ideal – ne radimo ništa, a para kapa, lagano, kao poslednje kapi iz espreso aparata.
Ta ideja o posedovanju „svog“ kafića može da se pojavi vrlo rano, dok kao klinci nakon fudbala u ulici sedite ispred ulaza i pljujete u dalj, gledate konobarice i ljude u bašti lokalnog kafea. Zamišljate da ste vi vlasnik, jer u pilećim pubertetskim mozgovima uz kafić dolaze i konobarice koje pratite očima. Vidite sebe kako dolazite u kasno jutro, rano popodne, otvarate novine, ljudi vas pozdravljaju, a vi naručujete svoje prvo piće i predajete se danu. Nadgledate ulicu, osluškujete kvart.
Gledamo u vlasnike kao u srećnike. Kako je njima uspelo, a nama ne? Biti ta vrsta sitnog kapitaliste, imati neko malo mesto, postati preduzetnik hedonizma, deluje tako ostvarivo. Osmislite i ime, znate gde ćete pronaći sve sitnice za enterijer – ribarsku mrežu, bure, pisaću mašinu, tablice iz perioda Jugoslavije i stari radio aparat – samo vam je potrebna ušteđevina, neka sića da biste zahajali na talasima ugostiteljstva.
Dok priznate sebi da taj početni kapital neće nikad doći, već ste i odustali od tajnog kafićkog sna. Odrasli ste, shvatili ste kako funkcioniše tržište ili ste u tri ujutru, vraćajući se kući, ugledali vlasnika kafića dok iza zatvorenih vrata, u prigušenom svetlu i zadimljenom prostoru, sedi sam. Njegov zakrvavljen pogleda vam poručuje da je to čovek kojeg minus stiska za vrat.
San se ostvaruje nekom drugom, naše je da budemo konzumenti. Pa, opet, ima zabave i u zamišljanju, jer dok planirate vaš imaginarni „Chill zone“, „Tzar bar“ ili nešto slično, istovremeno i najbolje sagledavate svu dinamiku tog „trećeg mesta“. Razmišljate šta u stvari neko mesto koje vam nije dom, a nije ni radni prostor, čini dobrim?
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
