Istorija nas uči mnogo toga, ali su ljudi, naročito ako su sa Balkana, vrlo loši đaci. Pritom, u nas, za razliku od nekih drugih naroda, kultura sećanja nije jedna od disciplina kojoj smo preterano posvećeni, štaviše, kako to lepo reče jedan istoričar u TV-duelu sa izvesnim ravnozemljašem – “mi negujemo kulturu zaboravljanja i kulturu neznanja”.

Veliki ljudi i veliki događaji bivaju zaboravljeni, gurnuti u stranu i devalvirani, dok, s druge strane, mnoge istorijske teme bivaju idealizovane i pretvorene u mit. Odatle prosečan Srbin misli da je Lazar Hrebeljanović bio car, Vuk Branković izdajnik, da smo izgubili Kosovsku bitku i da je Marko Kraljević stvarno orao drumove.

Aktuelni događaji u Nišu svakako jesu nešto što će jednog dana biti u istorijskim čitankama, naime, nikad do sada se nije desilo da je jedan bivši gradonačelnik u pritvoru a da je istovremeno na tom mestu kadrovik izabran u po noći, toliko omiljen među Nišlijama da naprosto obožavaju da ga gađaju jajima i zalivaju vodom.

Ako malo bolje začeprkate po istoriji grada na Nišavi, videćete da su njega vodili ljudi različitih profila i oprečnih karaktera. I tu opet dolazimo do problema kulture sećanja. Jer, da li se neko seća Dimitrija Kostića Asardžijskog, prvog čoveka Niša nakon oslobođenja 1878. godine?

I koliko su danas Nišlijama poznata imena poput Vićentija Beševića, Ilije Janića ili Lazara Tomića, prvog komunističkog posleratnog predsednika opštine koji na tom mestu nije sastavio ni jednu godinu? A kako stvari stoje, jedan drugi Dragoslav Pavlović je već upravljao Nišem, i to u periodu od 1986. do 1989. godine.