Da nije cinično, danas bi i Andreju Plenkoviću i Miloradu Dodiku i Aleksandru Vučiću i Aljbinu Kurtiju i Bakiru Izetbegoviću i Denisu Bećireviću… bilo prikladno da citiraju Josipa Broza Tita i njegovu izjavu pretvorenu u parolu: “Radimo kao da će sto godina biti mir, a spremamo se kao da će sutra biti rat.” Iako bi tenzije valjda sa protokom vremena trebalo da donekle spadnu, one rastu: primeri su i Vukovar (18. novembra 2023), odavno nikad masovnije, sa patriotskim (nacionalističkim) emotivnim nabojem obeležavanje pada Vukovara (u Hrvatskoj to se zove Dan sećanja), i Banjaluka (9. januara ove godine) sa možda nikad ambicioznijom proslavom Dana Republike Srpske. Punom inata.
Premijer Hrvatske i predsednik vladajuće Hrvatske demokratske zajednice Andrej Plenković izjavio je na obeležavanju Dana sećanja na žrtvu Vukovara tog 18. novembra, da taj grad mora da bude mesto zajedništva a ne podela, što se naravno ni ovoga puta nije ostvarilo u praksi, a “božićno” prebijanje maloletnika koji “mešaju ekavicu i ijekavicu” od strane Dinamovih navijača Bed blu bojsa, najupečatljivije je demantovalo Plenkovićeve želje.
I predsednik Republike Srpske i socijaldemokrata (stranka mu je Savez nezavisnih socijaldemokrata) Milorad Dodik poručio je povodom Dana RS sa Svečane akademije u sportskoj hali “Borik” u Banjaluci da Srpska želi mir i stabilnost, da ne da svoje i neće tuđe i da nikog ne ugrožava. Faktički, da se zaključiti iz Dodikovih reči, proces secesije, odvija se s velikom ljubavlju prema Republici Srpskoj i sa “željom da nikoga ne povredimo”. Uprkos i ljubavi prema RS i Dodikovim namerama, teško je zamisliti da u realnoj secesiji RS niko ne bi bio povređen. Ne samo psihološki.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
