Priroda se obnavlja

Na pešačkom prelazu kod pošte, pored nas je stajao mladi otac sa onim kengurom/futrolom-za-bebe. Uprkos tome kako (bar meni) te skalamerije izgledaju, očigledno rade posao – beba se smejuljila, baš kao i njen nosač.

Ona je bila toliko mala da je to sigurno bio njen premijerni izlazak na to mesto. Pre toga prosto nije bilo moguće da baš ta beba uđe u baš taj park. Prvo i osnovno – nije bila rođena pre nego što je on postao “prenamenjen”, zauzet, ograđen i okupiran.

Naravno, ona se sigurno nije smejala zbog slobode, i realno, nije imala pojma zašto se smeje, ali otac je izgledao onako iskreno srećno – zbog slobode. A to nije samo da možeš da uđeš u neki park.

Ni sad, dve nedelje kasnije od tog njihovog smejanja, tamo još nema lepe trave (a i hladno je), one staze su i dalje razvaljene i trebaće neko vreme da se sve to oporavi. Da jedan simbol postane drugi simbol (o tome piše Luka Lukić), a neće to biti potrebno samo tamo.

Neko bi rekao da se priroda obnavlja, a to traje. Znamo to iz knjiga i filmova.

Međutim, neke stvari se ovih dana dešavaju izuzetno brzo, mnogo brže nego što su mnogi očekivali (o čemu piše Panović), i mnogo brže nego što se činilo mogućim.

A šta se sve tu stvarno dešava, ko koga i zašto, i kako baš sad, to ćemo verovatno otkrivati u mesecima koji su pred nama. 

“Četrnaest godina mora da ostavi posledice. Kao posle operacije. Što je organizam stariji, treba mu više vremena za oporavak. I zato su sve ovo mogli samo da iznesu mladi…”, piše Veljko Lalić.

A ne obnavlja se priroda samo ovde, rekli bi neki da se ovih dana malo obnavlja i preko okeana. Kao nije, a malo i jeste i tamo bio referendum.

A gde će to odvesti Ameriku – pročitajte ovde.

Dug je spisak ko gde sve, i šta treba da obnavlja. Da ne zaboravimo – treba obnoviti i druge travnjake, i dvorane, i bazene, i hale, i sport. Jedan od najčitanijih tekstova ove nedelje potpisuje (i nije mu prvi put) Aleksandar Gligorić – Vidić, Bodiroga, Mandić, Vanja… umesto Tomaševića, Kešelja, Tipsarevića, Štefaneka.

“Sport nije među prioritetima, ali jeste bitan deo bića ovog naroda i zemlje koji zaslužuje da bude politički očišćen. Zato mu predstoji neophodan i težak reset.”

I da se ne ponavljamo više (još samo jednom, na dnu), fokus je ovih dana bio na postizbornim stvarima, ali bilo je i drugih stvari koje zavređuju ono malo preostale pažnje.

Nije mala stvar, izabrali ste 100 najboljih romana, i lista je prilično različita u odnosu na onu koju je sastavio naš žiri.

Gde je dobra knjiga, tu je i muzika, a ovi hladni dani su kao stvoreni za Koena.

A ako vam se sluša nešto drugo, u samo dva dana objavili smo tri sjajna podkasta – Lalić i Pantelić su u specijalnom Georeportu pričali o pobedi studenata, granicama političke promene i Americi, Mićko Ljubičić je bio kod Rosića, a Irena Mišović kod Marine Fratucan.

Oboje, na svoj način, govore o prirodnom i neprirodnom, o ovim decenijama, o izborima i borbi. Ispostaviće se da su motivi uvek veoma slični.

Ispostaviće se i da mi možemo uvek da budemo grozni, tašti, lenji, bezvezni, da muljamo, rušimo, trpimo… Priroda će, izgleda, uvek pokušavati da se obnovi, samo kod nas neko mora da i nju i nas probudi.

A kad smo već kod knjiga i filmova, i kod prirode, možemo da posegnemo i za crtaćima – pričam o Princezi Mononoke, odgledajte – ima i nje, i posrnuća, i mržnje, i mladih heroja – prepoznaćete već.