Čitaoci Velikih priča imaju ekskluzivnu priliku da zavire u srpsko izdanje knjige „Himna životu“ Žizel Peliko. Ovaj bestseler, književni događaj godine, može se pronaći na ovom linku. Pred vama je prvo poglavlje, u prevodu Olje Petronić….
***
Sto za doručak uvek postavljam prethodne večeri. Rasporedim šolje, tanjire, escajg, salvete, a potom med i teglice marmelade. Kao da time prekoračim noć koje sam se uvek bojala, kao da naređujem narednom danu da bude skladan. Samo još treba izvaditi puter, uključiti kuvalo za vodu, pustiti da se izviju mirisi kafe i tostiranog hleba. Sve će biti kako treba.
Tako da sam i te večeri sve pripremila. Čak sam izvadila iz ormara Dominikovu odeću. Zovimo ga Dominik. Nikad ga nisam tako zvala, više mi je prijala nežnost nadimaka, Dume, Mino, a onda više nisam znala kako da ga nazivam. Rekla sam gospodin. Gospodin Peliko. Sad kad pišem našu priču, odlučujem da ga zovem po imenu. Pripremila sam mu pantalone od tamnozelenog somota i ružičastu polo majicu koju su mu poklonila deca. Sutradan ujutru morali smo da idemo u policijsku stanicu.
Imali smo zakazano u 9.30. Popili smo kafu slušajući vesti na RTL-u. Pandemija kovida ponovo se zahuktavala punom parom te jeseni 2020. godine. Na snazi je ponovo bio lokdaun. Zurila sam u nebo kroz kuhinjski prozor, vreme je bilo lepo, predložila sam da odemo u dugu šetnju po podne, kao protivotrov vladinim nalozima, a svakako i lek za jutarnji sastanak. Dominik, koji mi je sedeo sučelice, nije reagovao.
Pomenula sam da bi moj brat Mišel danas napunio šezdeset devet godina, pošto je 2. novembar. Uzdahnuo je da ne voli novembar, da on nikada nije bio dobar mesec, što je nesumnjivo bila aluzija na sve račune i opomene za neplaćene račune što će se obrušiti na nas. Tako da su moje utvare i naši finansijski problemi nakratko lebdeli u kuhinji. Ali s tim smo živeli oduvek. I to nas je na neki način držalo zajedno. Dominik je otišao da se istušira dok sam ja raspremala sto. Kad smo izlazili iz kuće, navukao je jaknu koja se nije nimalo slagala sa odećom koju sam mu pripremila. Rekla sam mu to. Slegnuo je ramenima. Seli smo u moja kola i odvezli se u pravcu policijske stanice u Karpantrau.
Dva meseca pre toga, Dominika je radnik obezbeđenja u supermarketu „Lekler“ zatekao kako snima ispod sukanja tri žene. Tada sam bila kod naše kćeri Karolin i njenog muža Pjera u okolini Pariza, čuvala sam svog unuka dok ne počne školska godina, a zatim smo otišli na vikend u njihovu kuću na ostrvu Re.
Bila sam tamo kada me je Dominik pozvao grozničavim, meni nepoznatim glasom. Trućao je nešto o tome da je izgubio mobilni telefon, da mu je potreban kod da bi aktivirao onaj koji je upravo kupio, a rekao je da taj kod pošalju na moj broj. Dala sam mu kod, ali sve je iznebuha delovalo neuredno kod tog inače tako metodičnog i organizovanog čoveka. Kada je došao po mene na železničku stanicu, primetila sam da je smršao. Čim smo ušli u kuću, briznuo je u plač. Rekao je da ne želi da me izgubi.
Odmah mi se u glavi pojavila tatina slika kad je mama umrla. Čovek koji plače u mojoj glavi moj je otac koji se trese od jecaja, a ja sam tik pored njega, nesposobna da ga utešim. Kad sam videla Dominikove suze, uplašila sam se da je možda bolestan, da mu se rak vratio i da će ga odneti.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
