Ništa kazačok, ništa folk, samo alternativa: Kako izgleda nova ruska scena u Beogradu

Šta vas u Beogradu podseća na Beč? Sigurno da ima nešto zajedničko osim tih litara i litara vode pod istim imenom, te divne reke koja prolazi kroz mnogo gradova, pa i kroz Beograd i Beč. Jedna od stvari koje mi padaju na pamet su plakati sa najavom koncerata u kojima otkriješ koliko u tom Beču živi raznih naroda, pa i Srba naravno. Migracije, stranci koji pristižu u neki grad ga naravno menjaju i onda o novopridošlom stanovništvu možeš saznati sa plakata koji najavljuju koncerte pevača iz domovine koji pevaju ljudima koji su otišli iz te iste domovine a s vremena na vreme im trebaju podsećanja o matici.

Pre nekih godinu dana mnogo Afrikanaca je šetalo gradom. I režiser Stefan Arsenijević je ukomponovao te beogradske Afrikance u svoju verziju priče o Banović Strahinji, osvojio nagrade na festivalima, a onda su i te iznenadne komšije otišle ko zna kuda. Nijedan od njih nije postao “Stiv Hanington 2.0” i kao originalni Stiv reklamirao “Kluz”, domaću konfekciju. Danas nema ni “Kluza”, nema ni novog ni starog Stiva Haningtona, a razlog je i to što su migracije u Beogradu i Srbiji jedna instant pojava. Kao neki protočni deo sveta i međustanica sna o boljem životu. Najčešće je to i sklonište od rata. Sa ratom u Ukrajini veliki broj Rusa je stigao u Beograd i umnogome se razlikuju od disidenata “arapskog proleća” od pre nekoliko godina. Nema “žurbe”, nema tih pregovora sa taksistima ili kamiondžijama koji bi ih prošvercovali preko granice i da zamaknuvši ispod table sa oznakom “EU” krenu u taj sanjani život. Beograd je za novopridošle Ruse jedna sporovozna čekaonica u kojoj su zasnovali život, a taj život traži i zabavu, ako baš ne žuriš da odeš iz novog grada. I zabava je stigla. Sve veći broj ruskih muzičara dolazi i nastupa u Beogradu, i dešava se ono što se vikendima dešava u Beču, Frankfurtu, Cirihu… kada naši pop-folk izvođači nastupaju pred dijasporom.