Nije to “samo” doručak: Koju priču nose rituali?

Bila je nedelja ujutru. Ostatak porodice je spavao, Klara je jedina bila budna. Mislila je da je ponedeljak, pobrkala je da je danas kontrolni iz fizike. Nemirno je zbog toga spavala čitave noći, ali ju je polubudnom držala želja da svane, kada će opet pojesti “ono svoje”. Doručak je bio nešto jedino izvesno za nju u poslednje vreme. Nije znala ništa o svojoj potrebi da skoro svakoga dana, a uvek pred kontrolni, ona i njene tri drugarice doručkuju isto, ali je znala da je to usrećuje. 

Gledala je u pingvina na kutiji. Prvog, trećeg, pa sva četiri. Ta slika joj se vraćala najjasnije u stresnim momentima, kada pred odgovaranje nije znala da umiri nemir. Gledala je “Pingvine sa Madagaskara” svakog jutra dok je jela granole. Činilo joj se da nije moguće, ali iako je dobro znala taj ukus, kao da ga je iznova pamtila. Pojela je više nego što je planirala, jer – crtani traje toliko da jedna činija nije dovoljna. “Nema veze”, rekla je sebi i u mentalnoj “to do” listi čekirala da će je pratiti sreća i tog dana. 

To je ritual koji je Klara usvojila i ne znajući da ga imenuje. U psihologiji, pod tim se podrazumevaju ponavljajuće, prilično rigidne radnje, koje u sebi sadrže i određenu simboliku.

“Na primer, svake godine u isto vreme svi slavimo Novu godinu, na vrlo slične načine, i to globalno. Tu je okićena jelka, ukrasi, pokloni. Vrsta ukrasa je slična, njihova simbolika i značenje je slično, svuda se mogu videti Deda Mraz, irvasi, zvezde na vrhovima jelke. Gledajući objektivno nije neophodno, niti je funkcionalno, na primer, imati ukrašenu jelku u kući. Ali većina nas to kolektivno radi, jer obeležavamo početak nove kalendarske godine, zajedno smo u radosti i proslavi, opraštamo se od prethodne godine i simbolično dočekujemo i dozivamo novu, srećniju godinu. Šaljemo jedni drugima čestitke i povezujemo se. Čak su i te čestitke slične jedna drugoj”, priča za Velike priče psihološkinja i psihoterapeutkinja Nada Marjanović.