U jeku industrijske revolucije, uz škripu mašina koje su polako preuzimale manuelni posao iz jakih muških ruku, žene su postepeno počele da dobijaju svoje mesto u svetu. Nova radna mesta otvarala su se i bila slobodna za sve. To je bio prvi korak, kao i izlazak iz kućnog okruženja i svih uloga koje su u njemu nosile, u svet gde će biti primećene. Radno sposobne podjednako kao i muška populacija, žene su u tom periodu počele da dobijaju stalne poslove i da osvešćuju svu dotadašnju problematiku i nepravdu koja ih je sputavala u ostvarivanju – da nisu samo predodređene da budu majke i domaćice – svojstvene ličnosti i određenih prava koja nisu uživale.
Razvoj industrije i inovacije koje je taj period doneo uticali su na mnoge žene da uvide u kakvim uslovima žive i koje mogućnosti im taj svet pruža, a koje ne. To je bio period obojen ljubičastim protestima, ženskim brusthalterima i malim pobedama, kao i momenat kada se utvrdio feministički pokret. Zahvaljujući dovoljno hrabrim i glasnim ženskim figurama, žene su se međusobno prepoznale, i bile prepoznate, i ujedinjene krenule u borbu. Bilo je tu mnoštvo pobeda i poraza, jer te bitke se i danas vode širom sveta.
Iako feminizam u svojoj suštini predstavlja jednakost, tačnije jednake mogućnosti i prilike, često je reč koja para uši mnogima. Neki je se plaše, nekima izaziva ljutnju, dok druge inspiriše. Početna tačka feminizma je svakako žena, ali je pogrešno tumačenje da su muškarci tu zapostavljeni. Svi smo predodređeni za različite stvari, rađamo se sa drugačijim sklonostima i talentima pa samim tim smo stvoreni za različite poslove. Nikada feminizam nije bio, niti će biti, ženska tendencija za dominacijom ili nekom vrstom prevlasti. Feminizam je, i uvek će biti, borba za fer uslove i ravnopravnost među svim ljudima.
Ženska borba, istorijski gledano, nije počela baš tako davno. I sve ono što je ostvareno i osvojeno i dalje je sveže i mekano poput pliša. Tako da priča zbog koje smo svi danas privilegovani da, koliko-toliko, otvoreno govorimo o feminizmu, ne datira mnogo unazad. A sve je počelo u ženskoj fabrici tekstila.
Na periferiji Njujorka, u ogromnom zdanju jedne fabrike čija se proizvodnja bazirala na tekstilu, čitavu radnu postavu činile su isključivo žene. U teget dugim, krutim i neudobnim mantilima uz neprestani zvuk mašina, koji para uši, disciplinovano su svakodnevno radile svoj posao. Bez prostora za predah, ili samo onaj minimalni (do toaleta), ili neko konkretno i primereno jelo, provodile su radno vreme unutar debelih, visokih i hladnih betonskih zidova. Kada je jednoj prošla igla mašine kroz nokat, kada se druga posekla na makaze i nije imala adekvatnu medicinsku opremu da svoju ranu previje, kada se treća onesvestila bez odmora… upalila se crvena lampica. Tada su odlučile da zajedno izađu na ulice spomenutog grada u znak protesta zbog uslova u kojima rade. Demonstracije su bile kratkog daha. Ubrzo je koridor policije izašao na ulice, rasterao sve prisutne i ugušio glas nemoćnih žena.
Sve to desilo se 8. marta 1857. godine.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
