Ne sećam se koliko sam godina imala kada sam prvi put osvestila da “mi” ne slavimo Božić na dan kad ga većina zapadnog sveta slavi. To saznanje mi je, verovatno, došlo preko TV-a, dok sam gledala hrvatske programe uoči onog što se u mojoj porodici zvalo “katolički Božić”. Sada kada se toga prisećam, verovatno je moja svest o “blagdanima” došla relativno rano, ali sećam se da sam i tada imala bar toliku moć percepcije da zapazim kako se kompletna estetika (pa i poetika!) ovog praznika potpuno razlikuje od onog što je “naš” Božić.
Tako sam kao dete zamišljala da mora da je mnogo lepo kad imaš katolički deo porodice, pa samim tim, možeš slaviti oba Božića. Jedan bi bio posvećen Deda Mrazu, jelki i medenjacima u obliku čovečuljka (gingerbread), a drugi kvocanju po slami, položajniku i pažljivo sakrivenom dukatu u česnici koju bi baka uvek nameštala tako da ga ja pronađem i izvučem.
Ali, avaj! Katolike u porodici nisam imala, pa sam ostala osuđena na “jedan” Božić. Mada, nije to bilo toliko loše – ponekad bih se kao dete osećala i veoma kul u vezi sa tim. Bilo mi je zanimljivo što nam je tradicija drugačija, a činjenica da pripadam nekoj naizgled (u očima zapadnjaka) manjinskoj crkvi unutar hrišćanstva me ispunjavala ponosom.
Ipak, bilo je trenutaka kad bih bila tužna – posle HRT programa u moj život su došli i “Sam u kući” i “Elf” i nisam mogla mirno da ih gledam a da ne patim za tim što se i u mojoj kulturi ne nose smešni džemperi i što se ne pije punč. Setimo se: deca ne znaju šta je kulturna hegemonija, ali i te kako znaju zbog nje da pate.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
