To se, valjda, uvek tako desi. Najranjiviji su kada izgledaju najjače. Pad se dogodi iznenada: već koliko letos, pričalo se da nema alternativu, da niko ne može da ga pobedi, da je toliko moćan da mu se povinuju čak i zakoni. Posebno oni koji su napravljeni samo u njegovu i korist klike oko njega.
A vidite ga sada, trese se kao onaj poslednji list na decembarskom vetru. Prima udarac za udarcem – prima ih nimalo dostojanstveno, ali na to smo već navikli – sve više ušančen u svoj bunker, sve dalje od realnosti, sve usamljeniji, sve iracionalniji.
Da je imao rezultate, makar gledano spolja – imao je. Ali ti uspesi su često dolazili po prevelikoj ceni za obične ljude, koji budućnost nisu zamišljali ovako. Kako? Evo, ovako: kad god biste upalili televizor, u utorak uveče, u sredu uveče, u subotu pre podne, u nedelju po podne, on kao da bi bio tu, i povazdan je izgledalo isto. Besomučni napadi, uvek isti – kako mu ne dosadi, čoveče! pitali smo se i još se pitamo – i mrcvarenje svakog protivnika. Ko god bi pokušao da digne glas protiv njega, napao bi ga, prvo on, a onda svi njegovi pasdarani, svi oni koji su se kleli u njega, iako često ni oni nisu očima mogli da ga vide.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
