Ko o čemu, ja o holivudskom vesternu. Ali ovaj put ne o estetskim dometima ovog nekada najpopularnijeg filmskog žanra, već o nečem sasvim drugom, onom što može biti aktuelno i što se tiče čovekovog odnosa prema prirodi i slobodi. Taj odnos na neki način određuje sudbinu ljudske civilizacije. Kao neposredan povod za razmišljanje na ovu temu poslužio mi je postvestern reditelja Dejvida Milera „Usamljeni su hrabri” (Lonely Are the Brave, 1962) sa Kirkom Daglasom u glavnoj ulozi. Taj film je na mene ostavio snažan utisak još dok sam bio dečak, ali sam ga otada gledao nebrojeno puta. Uvek sam u njemu otkrivao nešto novo što me je onespokojavalo i pokretalo pitanja koja nisu bila filmska već životna, neupitno egzistencijalna. Film ima veze sa stvarnošću, pa su odgovori na njih fil(m)ozofski.
Za početak je uputno prepričati u najkraćim crtama fabulu ove dirljive filmske drame. Radnja je smeštena u moderno doba, početak 60-ih godina minulog veka. Njen protagonist zvani Džek, nekada stočar, odbija prihvatiti modernu tehničku civilizaciju, već nastoji živeti po pravilima Divljeg zapada. Ne nosi sa sobom lične isprave i na svojoj kobili po imenu Viski slobodno prolazi kroz tuđe posede, preskače ograde i jezdi travnatim pašnjacima ne poštujući državne zakone i moralne kodekse. Zbog namernog udaranja policajca završava u zatvoru kako bi odatle izbavio svog prijatelja iz mladosti. Nagovara ga na beg i, pošto ovaj iz porodičnih razloga ne pristaje na to, Džek sam nalazi način kako da se izbavi iz ćuze. Krivudavim i opasnim planinskim stazama nastoji da se domogne Meksika. Naravno, uvek u društvu sa kobilom koja mu je najverniji prijatelj i najbolji sagovornik. On sa njom grize istu jabuku, razgovara i dogovara se, iznosi joj svoje planove, a Viski tihim njištanjem i klimanjem glave gore-dole odobrava ili ne odobrava njegove postupke. Čak zbija šale sa gazdom i zabavlja ga zbacujući ćebe koje joj on stavlja na leđa.
Džek je čovek vedre naravi, ali ne podnosi gužvu i buku saobraćajnica i velikih gradova. Posebno ga nerviraju mlazni avioni koji paraju nebo. Zbog ozbiljnih prekršaja zakona, policajci su mu na tragu – u toku celog filma prate ga džipovima, pa angažuju čak i helikoptere na koje on puca. Ovaj usamljen i vehementan kauboj prilično lako izlazi na kraj s poterom budući da se nalazi na prirodnom terenu na kome se oseća kao riba u vodi. Međutim, baš kada dođe nadomak cilja, kobila uznemirena bukom brojnih automobila i kamiona po ogromnom pljusku panično izlazi na put i biva smrtno udarena, dok Džekov život ostaje da visi na koncu.
Ovaj crnobeli film ruši stereotip klasičnog holivudskog vesterna u kome kauboji kao beli doseljenici unose civilizaciju u divljinu i uspostavljaju red, ne mareći za to što se njihova pravila kose sa kulturom i načinom života starosedelaca Indijanaca. Junak Milerovog filma je po načinu života mnogo bliži slobodarskom duhu Indijanaca nego „civilizovanih” belaca. On je srastao sa prirodom i poštuje njene, a ne ljudske (državne) zakone. Birokratska pravila i propisani kodeksi ponašanja su mu odvratni i bori se protiv njih po cenu života. Ovaj film je urađen izvan poznatih šablona i stereotipa klasičnog vesterna i ja ga smatram remek-delom. Uzgred, sećam se da su u jednom intervjuu pre nekoliko godina Kirkovog sina Majkla pitali koji mu je omiljen očev film. Odgovorio je da su mu mnogi dragi, ali da jedan svojim kvalitetom, umetničkim i svakim drugim, zauzima počasno mesto. To mesto bez konkurencije pripada delu, pogađate – „Usamljeni su hrabri”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
