Ovih dana sa svih strana dobijam jedno pitanje – šta da radim u petak 24. januara? Ljudi su zbunjeni, visoko motivisani, ali i uplašeni. Strah ne dolazi toliko od činjenice da će tog dana nešto izgubiti (prihod, klijente, pa čak ni posao), već od mogućnosti da se drugi neće uključiti, da će ostati usamljeni, i da akcija neće imati efekat koji toliko priželjkuju.
Strah je, dakle, prouzrokovan sumnjom u zajedništvo i rizikom od gubitka nade, a osećaj zajedništva i nada su dve izuzetno važne komponente očuvanja mentalnog zdravlja.
Kao i obično kada pitate terapeuta za direktan savet, ni u ovoj situaciji nemam jednostavan odgovor. U vremenima kao što su ova, pored posmatranja drugih i njihovog ponašanja, posebno je važno preispitati sopstvene vrednosti, etička i moralna načela. U kontekstu objektivnih okolnosti, naravno.
U toj kombinaciji, uz osluškivanje signala koje nam šalje stomak (ili grudi, ili grlo, ili gde god da vama signale šalje intuicija) nalazi se odgovor na pitanje šta raditi kad studenti u blokadi pozovu na generalni štrajk.
Društvene okolnosti u poslednjih par meseci pokrenule su teme u oblasti mentalnog zdravlja koje su do sada bile nepravedno zanemarene. Pred Novu godinu pisala sam o nadi kao načinu za unapređivanje otpornosti na stres. Ovog puta kao važna tema nameću se društveni angažman i socijalni identitet. Oni su na talasu dominantnog narativa koji promoviše individualizam, lični uspeh i sreću, nepravedno skrajnuti u drugi plan.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
