Da budem iskren, priču o čudesnom menadžeru Veliboru Džarovskom sam počeo da pišem u proleće prošle godine, kada se iz štampe pojavilo makedonsko izdanje njegove biografske knjige, iz pera njegove ćerke Milice. Onda sam stao, nemam pojma zašto, pa se ideja opet podgrejala ove godine, kad je umro… I, tekst se sam napisao upravo sada…
– Džarovski je živ! – uskliknuo sam s ljubavlju, kada je RT Crne Gore prenela vest za Ginisa, da je trećerazredni fudbalski klub Njegoš iz Danilovgrada izgubio od FK Zete rukometnim rezultatom 19:0, sa napomenom da je utakmica prekinuta u 70. minutu, jer je fudbalerima poraženog kluba pozlilo.
Ovakav triler u moje vreme mogao je da osmisli jedino Džaro – Velibor Džarovski, estradni i sportski menadžer, najveći režiser titoizma. Tako barem piše u njegovoj biografiji. Poštujući floskulu „o pokojniku sve najlepše“, ipak bih dodao – i najveći prevarant ovih prostora.
Ne ulazeći u suštinu zašto trećerazredni fudbaleri igraju ko amateri, i koliko je sve ovo istina, ili samo fol, cela konstitucija priče je apsolutno „a la Džarovski“. To je taj stil, rekordni rezultati, prekid iz nekog razloga, frka, panika i vika… A onda bruje mediji.
Hronika nestvarnih događaja beleži da je vrhunac u njegovoj karijeri bila lakrdija veka, fudbalska utakmica sela Velgošti i Lakočeraj, koja se završila rezultatom 134:1. Zbir golova daje broj utakmica koje je u životu lažirao.
Da nije umro, a smrt je neproverena glasina, kako kaže Kusturica, bio bih uveren da je ovo sa FK Njegoš njegovo (ne)delo.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
