Duh Šćepana Mijuškovića: Može li Crna Gora da se pomiri

Stefan Lalić, moj stric, preminuo je pre šest godina u svojoj devedeset trećoj godini. Nekadašnji oficir Ozne i pre toga – saborac Save Kovačevića u Petoj crnogorskoj, visok skoro dva metra, nikada manje od 120 kilograma težak, nije bio čovek s kojim se vredelo raspravljati. O politici ponajmanje. Penzionisan je u svojoj trideset petoj godini kao zaslužni ratnik NOB-a, ali i kao “čistač” Ozne u periodu od kraja rata do 1948, kada je u Crnoj Gori i Istočnoj Bosni sa revolucionarnim žarom čistio četničke džepove. U rodnu Vinicku, kraj Berana, dugo nije mogao da se vrati zbog krvne osvete. Po okolnim zemunicama iznad Lima, gore ka Jelovici, ozbiljno je smanjio broj ljubitelja Baje Stanišića i Pavla Đurišića. Poslednjih desetak godina svog života, odlučio je da se vrati u rodni kraj. Naoružan do zuba, zatvoren u svoju kuću, kao u nekakvu tvrđavu, provodio je poslednje godine.

Kada je naslutio neumitni kraj, striko mi je poručio da želi da upozna mog, tada četvorogodišnjeg sina Lava. Mališa i ja smo seli u kola i došli u Vinicku. Starina je odmah krenuo da vadi svetlo oružje i ponosno ga pokazuje svom unuku. Imao je sigurno šest-sedam komada u kući. Sećam se pozlaćene “Zastavine” devedesetdevetke, ali i koltova Smith and Wesson. Bio je tu i jedan hekler, za koji nisam smeo da pitam odakle mu. Nakon demonstracije moći, striko je zasukao brke i zagonetno dodao: “Ostalo je zakopano.”