Put od tačno 450 metara, koliko ima od ulaza u kom sam odrastao, do parcele na kojoj je sada neka zgradurina, a nekada je bila predratna kuća u kojoj je živeo moj pirat, ne zvuči previše naporno, uprkos blagoj uzbrdici. Google Maps kaže – peške, šest minuta – sigurno može i za malo brže, ali je tih 450 metara kilometrima dug put kada je napolju sneg, već je mrak, kada imaš 12 godina i kada ti pukne kopiranje nove video igre na četvrtoj disketi.
Na stranu pitanja piraterije, cene (po disketi!) presnimavanja .arj fajlova, toga da li će sve preživeti još neko korišćenje – kada bih se vratio kući, ostavio cipele da se ocede, i završio instalaciju, mogao bih da kažem “imam novu igricu” (tada se još tako govorilo).
Na nekim drugim prostorima i u nekim drugim okolnostima, imati igru je značilo imati lepu kutiju, uputstvo (sa rešenjem za anti-piratska pitanja), dizajnirane diskete ili CD. Imati igru kod nas je značilo nasnimljene ili narezane diskove, pa onda crtati nekakav logo, ili znak NBA i Čikago Bulsa na poleđini onoga na čemu piše Verbatim. Svakako, i jedno i drugo su predstavljali neku vrstu fizičkog vlasništva.
Sada je “imanje igre” mnogo komplikovaniji pojam. Ako bismo probali da budemo precizni, u većini slučajeva, bilo bi ispravnije da kažemo “imam pravo da pristupim igranju ove igre, pod određenim uslovima, što znači da nemam neprekidnu, bezuslovnu kontrolu nad onim što sam platio”. I ta poslednja reč je takođe problem – AAA industrija video igara godinama kreativno posustaje, ali premijerna cena ove nekada dosta kamerne zabave raste.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
