Rusija, kraj jedne ere

Prvi deo feljtona “Rusija, kraj jedne ere”, na osnovu knjige Miloša Starovića “KRAJ JEDNE ERE – Od integracije do izolacije Rusije” (drugo izdanje, CLIO)

***

Andrej Kurkov, poznati ukrajinski pisac, maja 2022. godine napisao je: „Vreme ne obraća pažnju na ljude. Lju di su ti koji obraćaju pažnju na vreme – pokušavaju da vide koliko ga je ostalo, da li je to dovoljno da se ostvare planovi. Ranije sam obraćao mnogo pažnje na vreme, koristeći ga što je više moguće. Međutim, to se promenilo. Sada obraćam pažnju na rat koji traje već duže od sto dana. Ne mogu da predvidim kada ili kako će se završiti.”

Upravo kada se navršavalo sto dana od početka ruske invazije na Ukrajinu, počeo sam da pišem prvo izdanje ove knjige. Dok privodim kraju rukopis drugog izdanja, na treću godišnjicu invazije, iako postoji tračak nade, kraj ovoj tragediji i dalje se ne nazire. Reč je o ratu u kome je uništena infrastruktura Ukrajine i gotovo potpuno izolovana privreda Rusije, decenijama prethodno integrisana u ekosistemu globalne ekonomije.

Svetska ekonomska kriza 2008, referendum o Bregzitu 2016, pandemija “kovida 19” 2020. godine i, na kraju, invazija na teritoriju Ukrajine započeta 24. februara 2022 – četiri su događaja, svojevrsni tektonski poremećaji, koji su poljuljali verodostojnost udžbenika iz kojih smo učili ekonomiju na samom početku 21. veka.

Životne trenutke koji su našli mesto u ovoj knjizi – od učenja ruskog jezika u Beogradu i studentske razmene u Moskvi do perioda kada je ruska ekonomija bila na vrhuncu svoje integracije u svetsku ekonomiju i, samim tim, najpopularnije tržište, od ekspanzije tog tržišta u londonskom Sitiju pa sve do egzodusa međunarodnih kompanija sa ruskog tržišta, u velikoj meri boje ova četiri tektonska poremećaja.

Kako je sve počelo?

Kada smo se 1995. godine preselili sa Konjarnika na Senjak, nakon godinu dana učenja nemačkog, brat i ja smo počeli nastavnu godinu u osnovnoj školi u kojoj je glavni strani jezik bio ruski, koji je već od trećeg razreda bio uvršćen u nastavni program. Činjenica da smo zbog propuštenog gradiva morali da polažemo razredni ispit iz stranog jezika koji nismo prethodno učili, doprinela je nimalo obećavajućem prvom susretu sa ruskim jezikom. Sklonost ka tom jeziku često je bila uočljiva kod starije generacije na Senjaku, one koja je gajila simpatije ka sovjetskoj Rusiji i ostacima komunizma na našim prostorima u celini. Ta sklonost je bila uočljiva i kod poznanika koji su, zbog nezadovoljstva merama Zapada i zbog sankcija Srbiji, u to nesretno vreme, u naletima besa, gajili iluzije da je ruski jezik, jezik budućnosti, jer će „Zapadna imperija” u bliskoj budućnosti propasti.

U tom periodu, u našem okruženju nije se isticalo ni pravoslavlje, niti slovenstvo, zbog koga bi trebalo da jedna generacija započne učenje ruskog čak dve godine pre engleskog jezika. Taj društveni trend je ojačao posle, krajem devedesetih godina dvadesetog veka, kad je zemlja sve više tonula u besparicu, ratove i diktaturu, a uticaj Crkve jačao u društvu, uključujući i povratak veronauke u škole 2001. godine.