Državna šteta od privatizacija Plive i Ine (i državna korist od propasti Agrokora)

Drugi deo feljtona iz knjige “20 godina hrvatskog biznisa 2005. – 2025.” autora Gorana Litvana, koji je priredio Miša Brkić. Prvi nastavak pročitajte OVDE.

***

Poglavlje ”Velike privatizacije na štetu države” počinje konstatacijom da su privatizacije Plive i Ine indikativne za to razdoblje, a i šire. Nekadašnja hrvatska perjanica Pliva danas je tek pogon strane kompanije (Teva) koji je prestigla susedna Krka, inače u vlasništvu slovenačkih fondova. Zapravo, veliko je pitanje bi li Hrvatska znala upravljati njome tako efikasno. Slična je dilema kad je u pitanju i Ina.

Danas su to, uprkos svim nepodopštinama u postupcima, stabilne kompanije koje posluju pozitivno. Što bi se dogodilo da su ostale u hrvatskom vlasništvu i pod hrvatskim upravljanjem? U jadikovkama na tu temu spominjala se teza prema kojoj je – zbog snage tih kompanija – Pliva mogla i trebala kupiti Tevu, a Ina preuzeti MOL. To se toliko često ponavljalo da je s protokom vremena postalo naizgled moguće. Međutim, ta urbana legenda ni u jednom trenutku nije bila realna.

A priča o Plivi izgleda ovako.

Prvog dana marta 2006. potvrdila su se predviđanja poslovnih insajdera: Pliva je objavila da je prethodnu godinu završila s neto gubitkom od 75 miliona dolara. Predsednik Uprave Željko Čović iz Londona je (u kojemu je Pliva bila izlistana na berzi uporedo s onom u Zagrebu – ZSE-om) objasnio da je to rezultat restrukturiranja preduzeća i okretanja potpuno generičkoj komponenti. Vrednost deonice na ZSE-u odmah nakon objave rezultata pala je za 2,9 odsto, s 450 na 437 kuna. Naravno, restrukturiranje nije bilo jedini razlog. Završavala je zlatna era Sumameda jer su te godine isticala patentna prava za Plivin antibiotik azitromicin u SAD-u pa od tada generičku varijantu leka (pod drugim nazivima) proizvode i druga farmaceutska preduzeća. Osim toga, američka avantura sa Sancturom, lekom koji se upotrebljava za lečenje simptoma prekomerno aktivna bešike, stajao je Plivu, prema procenama analitičara City group, neverovatnih 350 miliona dolara. Bilo je to 35 odsto vrednosti kompanije, a na kraju je šteta prodajom leka smanjena za 140 miliona dolara. Da Pliva nije bila u državnom vlasništvu, takvi potezi zasigurno bi ugrozili položaj Uprave. Međutim, u sledećih osam dana cena akcije je iznenadno skočila za 58 kuna, popevši se na 495 kuna. Taj iznenađujući rast, uz rekordan promet iznad 200 miliona kuna (26,5 miliona evra), nije bio samo posledica berzanskog optimizma i povremenih spekulacija da bi se Pliva mogla naći na meti spoljnog kupca. Bio je to signal Liderovim novinarima: ovoga je puta ozbiljno – neko zaista kupuje Plivu! Ispostavilo se da je to tačno, ali nije se moglo pouzdano ustanoviti ko je kupac. Insajderi su tipovali na islandski Actavis, ali spominjali su se i izraelska Teva te nemačka Stada. Iz Plive su odgovorili da Uprava ne želi komentirati tržišne spekulacije, ali prećutali su da je Actavis, u trenutku kad je deonica na berzi vredela 450 kuna, već poslao preliminarnu ponudu s cenom od 570 kuna. No to, očito, nije bilo u skladu s očekivanjima i planovima Uprave, koja je ponudu okarakterisala kao neatraktivnu. Željko Čović odmah je počeo lobirati kod Ive Sanadera, koji objavljuje da država neće prodati svoj udeo. Čini se da je u sledeća dva meseca Uprava pronašla spasonosno rešenje: njezin beli vitez, američki Barr Pharmaceuticals, krajem maja ulazi u trku s ponudom od 705 kuna. Čović odmah organizuje presicu i proglašava da je posao dogovoren iako Barr ponudu još nije ni poslao na berzu. Na to je odmah reagovao čelnik Hrvatske agencije za nadzor finansijskih usluga (Hanfa) Ante Samodol upozorenjem da se preuzimanje mora obaviti prema zakonu i da se bilo kakvo preuzimanje pre zakonskog roka neće tolerisati. Ipak, Barr je i nakon dogovorena posla povisio ponudu na 717 kuna po deonici.

A onda su se 17. juna 2006. godine u Veroni na operskom festivalu družili premijer Ivo Sanader, hrvatski lobist s najboljim vezama u SAD Miomir Žužul i prvi čovek Plive Željko Čović. Kad je sve dospelo u javnost, protagonisti su objašnjavali da u pitanju bio privatni izlet, premda su na njega leteli službenim vladinim avionom. Javnost je ostala u uverenju da su ”tri tenora“ u Veroni i avionu dogovorila detalje američkog preuzimanja Plive… Nadzorni odbor Plive odmah je, već 29. juna, Barrovu ponudu ocenio najboljom. Toga je dana Sanader primio u Vladi predstavnike američke firme. Actavis je bez uspeha tražio prijem još od marta. Iste večeri iznosi kontraponudu od 735 kuna i tako počinje proces neprijateljskoga preuzimanja. Već sledećeg jutra Barr odgovara sa 743 kune. Actavis je u međuvremenu stekao prava na 10,7 odsto Plivinih deonica, 5. jula obavestio je Hanfu o nameri objave ponude, a Agencija 11. jula traži od njega izmene i dopune obaveštenja o nameri preuzimanja. Barr pod pritiskom Actavisovih poteza za svaki slučaj podebljava ponudu sa 743 na 755 kuna. Actavis odgovara s konačnih 795 kuna, no Barr uzvraća konačnom ponudom od 820 kuna za deonicu, na što Actavis povlači ponudu navodeći da ne želi ugroziti svoje razvojne planove preplaćivanjem akvizicije Plive. Sve je finalizirano u oktobru zelenim svetlom iz Vlade i Barrovom uplatom 2,5 milijarde dolara za 72,76 odsto deonica. Plivina vrednost tako je u malo više od pola godine podignuta za više od milijardu evra. Željko Čović ostao je na čelu kompanije do kraja 2008., s izdašnim državnim i još izdašnijim Barrovim bonusima, a itekako mu se isplatilo i raspolaganje deonicama koje je kupio na osnovu menadžerskog ugovora, odnosno opcijskih prava. Čak i u jeku preuzimanja, 21. jula kupio je za 3,6 milijuna kuna 12.000 deonica po unapred dogovorenoj povlašćenoj ceni od 300 kuna, od kojih je 250 darovao u humanitarne svrhe, a 11.750 članovima porodice. Taj paket u oktobru je dostigao vrednost od gotovo 10 miliona kuna. Ostalo mu je skoro 10.000 deonica, koje je deponovao u Barrovu korist. Mediji su objavili da je u martu 2007. s Barrom ugovorio nagodbu, odnosno isplatu na ime opcija i drugih prava, u iznosu od 52 miliona kuna (gotovo sedam miliona evra). Hanfa je podnela prekršajnu prijavu i tako je kraju privedena najuzbudljivija preuzimačka priča u kojoj su zaradili svi – od državnoga budžeta do drugih deoničara – osim Actavisa.

Krajem 2008. Pliva je napokon došla u vlasništvo Teve, koja ju je preuzela s celim Barrom.

Pliva je i danas solidna kompanija, na zadovoljstvo svih deoničara, od vlasnika do zaposlenih i partnera, čiji prihodi uglavnom rastu i koja isplaćuje dobit vlasnicima. Početkom veka bila je najjača regionalna farmaceutska firma, s gotovo dvostruko većim prihodima od slovenačke Krke, premda je potonja imala više zaposlenih. Na Plivinu stranu prevagnuli su znatni prihodi od rojaliteta za azitromicin (Sumamed), koji su se baš u vreme privatizacije smanjivali i nestali, pa je Krka prerasla zagrebačku firmu… Pre prodaje Barru, Pliva je imala znatno veće prihode od Krke. Pre izdvajanja i prodaje Istraživanja i razvoja GSK-u, 2005. imala je gotovo milijardu evra prihoda, što je bilo čak 80 odsto više od Krke. … Do 2023. Plivini su prihodi narasli na malo više od milijardu evra, a Krkini na 1,8 milijardi evra. Od 2005. do 2023. Krka je ostvarila 3,6 milijardi evra neto dobiti, od čega je 80 odsto ostalo u Sloveniji (strani fondovi drže 20-ak odsto njezinih deonica), a Plivinih gotovo milijardu evra neto dobiti završilo je van Hrvatske. Od 2006. do 2024. Pliva je kumulativno iskazala 635 miliona evra bruto dobiti, od čega je u Hrvatskoj ostalo oko 185 miliona evra poreza. Krka je za to vreme iskazala 4,3 milijarde evra bruto dobiti, od čega je u Sloveniji u sklopu neto dobiti za domaće fondove i poreza ostalo oko 3,5 milijardi evra. Velike promene događale su se i u broju zaposlenih: Krka je do 2008. narasla na 7.600 zaposlenih (od kojih oko 4.000 u Sloveniji), a Barr (kupac Plive) je u Zagrebu počeo deliti otkaze pa su Slovenci sa zadovoljstvom prihvatili sve kadrovske viškove iz Plive. Do danas je Pliva narasla na 3.617 zaposlenih, a grupacija Krka na gotovo 12.000 (6.500 u Sloveniji).

Mađarska naftna kompanija MOL gotovo samostalno upravlja Inom od početka 2009. Prethodne 2008. godine Ina je ostvarila 3,5 milijarde evra prihoda i imala 9.841 zaposlenog. MOL je tada imao prihode od 13,3 milijarde evra i 17.200 zaposlenih. Deceniju i po kasnije Ina je ostala na nepunih 3,9 milijardi evra prihoda (devet odsto rasta), a MOL je narastao za 44 odsto, na 23,5 milijardi evra prihoda.

Posebno upadaju u oči podaci o zaposlenosti: MOL-ova Uprava skresala je broj zaposlenih u Ini s gotovo 10.000 na manje od 3.000, što je smanjenje od vrtoglavih 70 odsto. Cela grupacija za to je vreme narasla za 7.700 zaposlenih. Slučajno ili ne, broj otkaza u Ini korespondira s brojem novozaposlenih u celoj grupaciji MOL. Naravno, više zaposlenih donosi veće prihode od poreza i veću potrošnju, što utiče i na rast prihoda i BDP-a u Mađarskoj te njihovo smanjenje u Hrvatskoj. Mađarska je MOL-ov najveći deoničar, a u Ini s Hrvatskom u podjednakim udelima deli vlasništvo, ali ne i upravljačka prava.