Možeš da budeš samo mrtav roker ili živ roker. Nema penzije

I ovaj “pisani” intervju sa Bregovićem biće u nekoliko nastavaka kao deo feljtona o Bijelom dugmetu. Predlažemo da pogledate i prvi deo video intervjua, a sve objavljene nastavke i prateće tekstove pratite na ovoj stranici.

***

Kada su me pre nekoliko vikenda Goran Bregović i njegov menadžer Adis Gojak nazvali iz automobila kojim su išli na koncert u Skoplje, prvo što su me pitali bilo je da li sam se uspavao. Pošto je odmakao jedan sat otkako je njihovo okretanje mog broja memorisano u sektor propuštenih poziva.

Subota je, odvali se spavanje, ali u mom slučaju razlog nejavljanja na prvu bilo je zvono na sajlent. A kada sam se javio, zvonilo je u glavi. Pedeset godina Bijelog dugmeta, i radićemo veliki intervju. Radićemo i veliki feljton o fenomenu Dugmeta. Sve ono što sam želeo pre godinu dana kada sam u svojim opsesivno-kompulzivnim magnovenjima i inventarisanju raznih statistika došao do činjenice da je 2024. ravno pedeset godina od nastanka Bijelog dugmeta.

Nekoliko jutara posle tog mog “uspavanog” subotnjeg jutra dolazimo u Breginu kuću. Stigla je nova maslina za dvorište. Bašta je besprekorna. On uživa u bašti, sađenju povrća. On iz bašte i skuva. A u podne je pauza i ručak. Jer radnici ručaju u podne, Brega kaže: “I mi smo radnici.”

Za trpezarijskim stolom: Ogi Radivojević, Nebojša Babić, domaćin i ja. Ručamo pasulj, sarmice, pijemo Breginu rakiju. Seka šminkerka ne jede, sedi u dvorištu. Dobacim joj da je ovako sigurno i kod Džegera na gajbi. Ona: “Misliš?” Odgovorim: “Mislim.”

Snimamo i audio i video intervju. Da promenimo garderobu i lokacije u kući. Nisam poneo dodatnu garderobu. Brega odlazi i vraća se sa dve košulje za mene. Vratim se posle nekoliko minuta u jednoj, pa u drugoj. Kaže: “Trebalo bi samo ovde da se oblačiš.” I pokloni mi te dve košulje. Kaže: “Volim da imaš uspomenu.” Dva dana kasnije, na završetku trećeg dela intervjua u dvorište ulazi njegova supruga Dženana. Pričamo o izložbama njihove ćerke Eme.

I intervju sa Bregovićem biće u nekoliko nastavaka kao deo feljtona o Bijelom dugmetu. Na kraju ovog prvog dela intervjua Bregović priča o prvom susretu sa svojim idolom nakon toliko godina. I on to naziva elipsama, kada se početak zaokruži u kraj neke priče. Na mom početku priče jeste bilo Bijelo dugme i jeste neka elipsa jer sam se vratio u stari kraj koji je sada već Bregin stari kraj. Posle razgovora prošetao sam se do starog naselja pored Hajd parka. Prošle su slike mog detinjstva kao sina vojnog lica i majke knjigovođe u tom naselju u kome je počelo moje interesovanje za muziku, i to preko Bijelog dugmeta. Gledao sam u moj bivši soliter, odzvanjale su mi reči vođe Bijelog dugmeta:

“Ja sam dete iz srednje klase, moj otac je bio vojno lice, majka knjigovođa. Imam taj ukus dece iz porodica srednjeg staleža. To je ukus koji je naš, normalan, prirodan, i iz tog ukusa je ta muzika pisana, tako da je možda i to jedan od razloga njene popularnosti.”

Ovog 11. maja u Sarajevu kreće turneja Bijelog dugmeta, u rok postavi, a povodom pedeset godina od nastanka benda. Pedeset koncerata u raznim delovima sveta, naravno i bivšeg jugoslovenskog “sveta”.

Da li si na samom početku, kada si kao klinac svirao u Beštijama, pa u kafani na autobuskoj stanici u Konjicu, pa u striptiz barovima ovde i u Italiji, da li si mogao da sanjaš da ćeš dobaciti do pedeset godina karijere, veoma uspešne karijere Bijelog dugmeta?

Vrlo je čudno kako čovek kroz život menja odnos prema kraju. Sećam se kad su u Sarajevu objavili da će biti Olimpijada, računao sam “ja ću tada biti star, imaću 34 godine, to me ne interesuje”. Sada me interesuje da slavim pedeseti rođendan Bijelog dugmeta.

Nisam, recimo, svoje rođendane voleo nikada da slavim. Jednom sam na Jahorini slavio veliki rođendan. Svako od tih koje sam pozvao, pozvao još nekoga i na kraju sam ustanovio da su pokrali sve poklone i šminku cure koja je bila sa mnom. Ljudi su valjda za uspomenu samo kupili sve iz kuće, šta su stigli. Tako da od tada ne slavim rođendane. Ali 50 godina Bijelog dugmeta mi se nekako i slavi. Ima nešto što mi se sviđa u tome, da je nakon pedeset godina meni još uvek lepo da to sviram i da čak ima i publike koju to interesuje.

Prošli put kada smo pričali, kada smo opisivali onu turneju Bijelog dugmeta iz 2005, rekao si da je to bio način da i ti dobiješ svoj Rambuje.

Tako je otprilike i izgledalo. Mislim da sam negde u Aziji svirao, da li u Hongkongu ili negde drugde. Morao sam da promenim nekoliko aerodroma dok stignem do Beograda i na svim tim aerodromima sam sretao ljude koji idu na koncert Bijelog dugmeta. Zamisli! Posle su mi rekli da su neki naši košarkaši leteli iz Amerike da bi bili tu. Nekako tu nije samo reč o koncertu, kao da je bilo “ajde sada je sve prošlo, sranja su iza nas, ajmo sada da pevamo. Imamo još uvek neke pesme koje možemo zajedno da pevamo”. Meni je bilo drago da sam napisao tih par pesama koje još uvek možemo da pevamo zajedno.